Синоћ, 21. новембра/студеног. Брешановом „Представом Хамлета у селу Мрдуша Доња” као хроником о Букарином разбојничком тријумфу над свим правним режимима засигурно је најтачнији одабир за почетак фестивалског програма СУСРЕТИ ПОЗОРИШТА/КАЗАЛИШТА БиХ Брчко дистрикт. Сјајан почетак ове манифестације извођењем и најновијим тумачењем наше колективне драме наглашавањем трајности времена корупције у режији Николе Пејаковића и извођењу Народног позоришта Републике
Иво Брешан (1936– 2017) сјајни аутор врло критизерских драмских текстова, који је можда понајбоље познавао, осетио и описао менталитет наше вечне „Мрдуше Доње”, је написао:
„Текст ‘Представа Хамлета у селу Мрдуша Доња’, написан још године 1965, редигирао сам досад неколико пута. Ова његова посљедња редакција направљена је у складу с режијском концепцијом праизведбе, одржане у Театру &TD 19. травња 1971. Захваљујем редатељу Божидару Виолићу, глумцима: Крешимиру Зидарићу, Звонку Лепетићу, Шпири Губерини, Божидару Бобану, Златку Црнковићу, Мирку Војновићу, Младену Будишћаку, Иви Фицију, Томи Кнежевићу, Влади Облешћуку, Ђури Утјешановићу, Божи Тракићу, те глумицама: Власти Кнезовић, Мињи Николић, Лени Политео и Зденки Трах, који су својом креативношћу придонијели оживљавању текста на сцени, те тако и овом његовом коначном облику.”
Комад „Представа Хамлета у селу Мрдуша Доња” је прерастао дневну потрошност и уврстио се у трајне вредности хрватске књижевности, и прво је суочење с Брешановом траги–гротескном визијом наше блиске прошлости и живота уопште. Данас се, са историјске дистанце, може устврдити да је појава Иве Брешана крајем шездесетих година била доиста прекретничка. Као зачетник фарсично– гротескног модела драме Брешан радикално прекида с крлежијанским типом драме који је до тада доминирао. За разлику од већине драматичара у послератном раздобљу који стварају под утицајем Мирослава Крлеже, Брешан се својим драмама надовезује на традицију хрватског пучког театра и средњовековне фарсе, као и на развојну линију хрватске комедиографије која води од Марина Држића и Титуша Брезовачког. Специфичан медитерански смисао за хумор повезује га и с дугом традицијом евопске комедиографије.
Специфичност Брешанове драматургије је и да он већину својих драма гради на темељу великих дела светске књижевности, као што су „Хамлет” или „Фауст”. Већина теоретичара и критичара овај Брешанов поступак објашњава тежњом да се теме везане уз друштвенополитички актуалитет уздигну на висину универзалног и свевременског. Притом се не сме занемарити ни специфичан друштвеноисторијски контекст који је аутора на неки начин „присилио” на недиректан говор кроз туђа дела. Јер, критичност и увек полемичан тон према стварности учинили су Брешана једним од најпопуларнијих и најизвођенијих аутора, али су му истовремено обзбедили етикету „неподобног” писца.
Какву поруку ова комедија шаље данашњој публици? Да ли уопште има поруке? Има, ово је један свевремени текст и поручује једино то да се човек не мења без обзира који режим био, у којем друштву живи, у којем систему. Тако је било у доба социјализма. Но, и у данашњој такозваној демократији питање је колико заправо има слободе, а на сцени су и даље неки облици прикривеног говора и (ауто)цензуре. Човек је увек човек са свим својим манама, са својим подложностима, својом потребом за моћи. И без обзиром да ли се у оригиналу ради о социјализму, до данас се ништа није промиенило. Променили су се режими и другачије је све али у суштини човек увек остаје исти. Данас људима у 2019. години као и младим људима који имају двадесет година, је све то занимљиво и све то им је разумљиво. Зато и реагују заправо исто јер уопште није битно у којем то систему живимо. Чак то не спречава дијалект далматинске Загоре у комаду, који је тежак чак и Загрепчанима. Апсолутно, снага Иве Брешана, је у чињеници да је то комад који је написан шездесетих година прошлог века, а може и данас да се игра интегрални текст без иједне промењене реченице. Текст се и данас изводи на нашим позоришним сценама и увек је свеж и актуелан. Све остало зависи од инвенција актера ове авантуре зване представа – глумаца и савременог и свежег редитељског ишчитавања.
Мењају се неке друге ствари које нас преводе из оног времена у данашње време и једноставно то је само доказ колики је примитивизам, а ми смо, нажалост, још увек на овим просторима недовољно образовани у смислу тога да се не волимо ни образовати у стварима које су данас другачије. Радије волимо робовати предрасудама и некаквим стварима које су нам једноставно лакше. Онда нас је страх напустити тај модел јер се бојимо шта ћемо ако пустимо у наша срца неко друго светло, шта ћемо са свом том силном мржњом, шта ћемо са свом том силном тугом, шта ћемо са свим тим силним разочарањима, итд …
И управо зато је тај комад толико снажан. И снажан је јер показује да примитивизам умотан у било коју врсту идеологије, потпуно је свеједно коју, изузетно погубан за све нас, па, ево се показује да је погубан на неки начин и за оне који су на власти. Дакле, тај примитивизам замотан у било коју врсту иделогије долази као једна врста бомбе која је и емотивна и економска, и све те бомбе које нас бомбардују задњих 30 година показују да је то модел Букаре. Односно, да је Букара и даље постао прототип политичара на свим овим просторима без разлике. Дакле, неко ко је можда чак и жртва једног система. Жртва у толико што, као што оригинални Шекспир каже, а који се пуно спомиње у овом комаду, неки су се и властите памети одрекли не би ли се сакрили у сигурну луку. То је феноменалан склоп свега тога што Брешан ставља пред оне који раде представу и где има апсолутно толико материјала, и који је заиста инспиративан, и који страховито тачно, кристално јасно кореспондира с данашњим временом. У „Представи Хамлета у селу Мрдуша Доња”, очигледно је да сви негативни ликови егзистирају и данас постоје међу нама, и на некакав начин све их је више. Зато смо увек сви прозвани кроз овај текст јер смо у бившем систему дозвољавали да се догађа то што се догађало, дозвољавамо и данас када има демократије да опет постоје Букаре, да опет постоје Јоце, да опет постоји неко ко прође, неко ко не прође. Нема ту велике разлике у принципу.
И даље живимо у земљи Букара опседнутих влашћу, лажним моралом, патриотизмом и примитивизмом. Сваки град је Мрдуша Доња. Сваки град је постао Мрдуша Доња. Она препознатљива и незаобилазна литерарна, али и позоришна: или ћу га ја теби, или ћеш га ти мени – што би сваки иоле писмени Британац препознао у Хамлетовој, олити Шекспировој дилеми: бити или не бити. To be, or not to be.
Ово је данашње шекспировско исмејавање наше свакодневице, исмејавање друштва. То је и Виљем Шекспир радио у својим комадима. Исмејавао је друштво. Он је очито био један од највећих сатиричара свога времена, ако је могуће тако рећи. Апсолутно је тако и данас, и ужасно је занимљива енергије таквих љди, изговарене неке реченице и начин на који оне одзвањају. Букара, антологијски лик управитеља задруге из Брешанове драме, је једна зверка entertainmentа пуштена у то своје село. Видите како га је аутор замислио: пије, воли жене, човек који воли живот, човек који је на неки начин и симпатичан другим људима. Па ето, и својом неком сировом снагом и једном својом промућурном душом, једним својим здравим, сељачким интелектом он је успео да се наметне… његова историја се и приповеда у комаду. Он се стално позива на рат, а задњи се прикључио том рату. Па ми то имамо и данас, толико тога имамо око себе да је то невероватно. Букара збиља има толико много да их више не можемо ни препознати – од оних социјалистичких Букара чије су се беле кошуље надимале и пуцале од свеже печене јагњетине као дневног реда партијских седница, па до ових данашњих, капиталистичких Букарица, једнако поспаних, задриглих и преждераних, раширених по скупштинскима клупама „самосталне” државе. И Букарин је хор данас је гомила људи који су пре несрећне и неспретне кукавице, браћа по ситном грабежу, неголи хладне особе државног апарата.
Да је текст свевремен доказују и жртве Букара као што је Сеоски учитељ. У представи подноси велику психолошку патњу не могавши се одупрети бахатости покварених и безобзирних локалних кабадахија који одлучују о туђим животима, али не могавши да се одупре ни своме страху да се успротиви против таквих.
Сви смо ми брехтовске жртва капитализма, и позвао бих се одмах на на лик Меки Нож из „Просјачке опере”. Он је криминалац у Лондону и поставља питање што је то у односу на чек, меницу, односно, картицу. Шта је пљачка банке у односу на оснивање банке и шта је то убиство човека у односу на његово запослење, и ми данас имамо све те неке ствари уобличене у један велики, велики жрвањ једног дивљег капитализма, јер ми као људи нисмо уопште спремни. Нас је тај капитализам све заједно задесио на један најнемилији могући начин и све оне најгоре ствари које смо ми могли са Запада довући оне су довучене код нас и оне нас уништавају. Ми смо сви, нажалост, толико избомбардовани негативним стварима да уопште није чудо што се људи не могу насмејати и опустити. Зато је, признаћете, људе ипак много теже насмијати. Изазвати смех, уз љубав као једно од најплеменитијих осећања, је један од најлепших дарова које човјек има. Да се насмеје. Поготово да се насмеје када му је тешко, када из неке црне, тешке ситуације може извући нешто по чему је, на крају крајева тај, наш човек са ових простора изузетно познат, по духу комичном. Који и најцрње ствари некакве покушава кроз ту катарзу смеха олакшати самом себи. Макар на пет минута. Та велика, велика, ретка ствар, поготово, у данашње време.
То је сензационално колико су то ствари модерне и садашње, а опет, то није комад написан у смислу да се упире прстом јер онда сваки тај човек, који је Букара, има исти рецепт с истим стварима. Прва је позив на патриотизам – ја сам највећи патриота, ја сам већи од вас и сви који нисте уз мене ви сте против не мене, итд. Тако да, дакле, сви говоре исте реченице … и дивна је реченица коју је врло тешко рећи, мислим да ју је написао Семјуел Џонсон „патриотизам је последње уточиште хуља”. То је дивно речено. А видите када се та реченица каже тада сви скоче, поготово на овим просторима где су патриоте они који троше бензин на рачун других, троше туђи новац, граде фирме на на томељима фирми које су пропале, а припадале су некоме у неком друштву… Дакле, све су то ствари од којих се следиш. Ово је толико мрачан комад, толико му је крај мрачан, који доводи у питање то да ни живот људски није довољан разлог да неко престане бити политички амбициозан, ма о каквој се средини радило. За причу о локалном Букари никада није толико битно време: они постоје у времену Гогоља, Раблеа или Шекспира. А Брешан је такав маг пера да он то све направи и напише на тај начин да се ми током ове представе смејемо док се не смрзнемо, док се то огледало не окрене према нама и прикаже свима нама где ми то живимо заиста.
Знајући унапред све ово претходно елаборирано, Иво Брешан је знао да ће то бити оправдани и прихватљиви разлог да се не изводи „Представа Хамлета у селу Мрдуша Доња”, он је прибегао посебном принципу извођења у позоришту, а комад постао код нас најпознатији пример театра у театру.
Појам театра у театру означава додатну драмску радњу (уметак) која је уметнута у оригиналну драмску радњу (оквир). Наиме, ради се о врло сложеном феномену те је потребно јасно га дефинисати и рашчланити одређене његове критеријуме попут: улоге текста уметнутог комада с оквирном радњом, улоге простора, идентитета глумаца итд.
Брешанов театар у театру саграђен је на познатом класичном предлошку Шекспировог Хамлета, који му је уједно и један од највећих изворишта. Но, Шекспиров Хамлет доживеће у Брешановој „Представи Хамлета у селу Мрдуша Доња” тешко оштећење, тј. својеврсно поједностављење, а тиме и скраћење. Наиме, доћи ће до поједностављења не само језика, већ и збивања, односа, па све до поједностављења назива ликова (Хамлет ће тако постати Амлет, док ће Офелија постати Омелија итд.).
Тако у Брешановом театру у театру реалност постаје представа, док се истовремено разоткрива политичко лице, али уједно и сва, до тог тренутка, маскирана лица мештана у селу Мрдуши Доњој.
Театрализацијом ликови у Брешановом делу проговарају истину о „стварности” које су и сами део, али ипак дистанцирајући се у одређеној мери. На пример, Шкунци се чини да је једина могућност деловања и могућност да проговори о свом положају унутар друштва управо преузимање нове улоге у „Представи Хамлета..”, којом он постаје редитељ, а не више сеоски учитељ. Шкунцин монолошки театар у театру повезан је с театром у театру читаве драме. Он, наиме, преузима улогу која је у преузетој структури заузимала исту позицјју.
Овде, феномен театра у театру, омогућава писцу (а и актерима представе) да на сцени прикажу, без последица осуде политике, све што је подложно критици у једном друштву. Да се мрдушка заједница налази у критичном стању, да у њеним житељима нема повратка моралним вредностима, да у њима нема пожељне равнотеже живота у приказаној средини, да „негативци” и даље остају некажњени, да су сви они који се крећу супротним смером од оног водећег, политичког, већ унапред осуђени на пропаст. Наиме, театар у театру омогућава закључак како истоимена драма заправо и није више толико обрачун с политиком, колико с менталитетом који може доћи на власт за време било које владајуће политике, Притом се Шекспирова узвишена трагедија механички подређује примитивним животним узорима и приликама. Но, драмски архетип утиче на стварни живот па се сељаци, и изван својих улога, приближавају распореду снага у Шекспировој трагедији. Може се закључити да заправо сваки лик у „Представи Хамлета …” „глуми” оно што он у стварном животу и јесте.
Пише: Предраг НЕШОВИЋ
Фото: Дејан Ђурковић