Marko Marković, glumac „Kad bi Sombor bio Holivud“
„Snovi ne mogu da bankrotiraju, snovi su ništa“ – jedna je od neizgovorenih rečenica u predstavi. No, vi ste, ipak, pokazali da snovi vrijede. Ovo je priča o čovjeku koji je živio svoj san, a vi ste je ispričali na jedan filmski način. Poput nekog nijemog filma redale su se scene na pozornici. Koliko je vama glumcima bilo teško igrati ovakve likove, ovakvu predstavu, koja zahtijeva mnogo od glumca u svakom pogledu?
Nama je bilo prilično izazovno. I od početka bilo je prosto neverovatno da ćemo uopšte raditi nešto što je nemi film. Mislim da se do sada niko nije susreo sa takvom vrstom forme u pozorištu. Probali smo, ne bojeći se, da ćemo da proplivamo i prosto je to tako na kraju i ostalo. I vrlo se dobro razume. Mi smo se svi nekako vezali, kao sudbina tog čoveka koja nas je tako vodila, kao jedna pozitivna energija, koja nas uvek pokreće da igramo ponovo i ponovo i ponovo. I ta kondicija koja se tada stekla je ostala do dana današnjeg. Tako da nije teško igrati ni ovu predstavu, ni ovaj lik.
Kako se glumac uopšte priprema za ovakve uloge?
Kada smo se na prvoj probi dogovorili da će to da bude nemi film, postojala je ta skepsa. Pitali smo se kako nemi film? Bilo nam je to čudno, ali to jeste nemi film. Kada pogledate to ređanje kadrova, kao neku primenu Hartmana, kroz te zaustavljene slike i kroz to fragmentarno posmatranje života tog čoveka i kroz šta je on prolazio, vi onda shvatite da ni tada nije bilo nešto specijalno drugačije, kao, uostalom, ni sada. Zašto su onda potrebne reči da se to kaže? Vi kada god ne znate šta da kažete, vi opsujete, jer vam treba ta neka reč. Kasnije, vremenom, su nam pokreti bili mnogo bitniji, mnogo lakše smo se kroz to izražavali. Jeste nama u početku bilo prilično naporno i teško, i sebi smo dozvolili neku vrstu otvorenosti u smislu blamiranja, pa se dešavalo da na probama „ulov“ bude ništa, bude nula. Međutim, čitav tim saradnika na čelu sa rediteljom, Kokanom Mladenovićem, Irenom Popović Dragović, koja je radila muziku i koja nas prati sve vreme tokom predstave, Andrejom Kulešević, koja je radila scenski pokret, Tatjanom Radišić, koja je radila kostime, radio je na rome da to bude dobra predstava. Dakle, čitav niz proba je doveo do toga da mi napravimo nešto iza čega možemo svi da stanemo. I jako je važno, i stalno ponavljam tu nevereovatnu reč, a to je sudbina. Dakle, da mi pravimo priču o čoveku, koji je u jedan tako mali grad doneo kameru Ertelku početkom prošlog veka. Pa njemu su zapalili bioskope, svo bogatstvo koje je imao on je izgubio i na kraju je radio kao moler. A u bečkim arhivima u Austriji postoji njegov film. Taj film mu je ukraden i postoji neki zapis, ali ne može odgovorno da se tvrdi da je to taj. Znate, mi možda baštinimo čoveka koji je bio antika filma na ovim prostorima, a za njega se ne zna. Ja verujem da sada kada bi smo zašli po ovim gradovima našim zajedničkim, i da ih pitamo ko je Ernest Bošnjak, mislim da niko ne bi znao. I tako ta naša priča s početka, u kojoj izgovorimo tih nekoliko rečenica, da bioskopi ne postoje – postaje priča da vi danas uopšte nemate tu kulturu odlaska u bioskop, na onaj način, kao što je imala onu romantiku toga vremena. To je ta sudbinska vezanost tog čoveka i naša želja da tu priču ispričamo. A mi nijednog trenutka ne želimo ispričati neku nostalgičnu priču – mi samo želimo da kažemo da duh tog čoveka i dalje živi. Zato o takvim ljudima treba da pričamo, ali i da pravimo predstave.
Kažete da ne vjerujete da bi ljudi znali ko je Ernest Bošnjak. A koliko ste vi uopšte znali o tom čovjeku prije nego što ste počeli raditi ovaj komad?
Pa ja jesam znao, ali samo zato što je Radoslav Zlatan Dorić napisao tekst o njemu „Kad bi Sombor bio Holivud“ i ta drama se igrala u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu prije nekih tridesetak godina. I znate, to je bila priča – jao, jadan ja, kako ću ja, a mi nismo hteli da pravimo nikakvu romansiranu biografiju mi smo inspirisani tim tekstom napravili svoju priču o tom čoveku.
Na sceni pratimo starog i mladog Ernesta, kojeg Vi igrate. Koliko ta alternacija, u predstavi u kojoj nema riječi, glumcu dolazi posebno do izražaja?
Naše osnovno glumačko izražajno sredstvo na ovim našim prostorima je reč, odnosno, govor. Vi kada oduzmete glumcu reč, vi onda shvatite koliko nekada zaboravite na kreativnost. Mislim da ta vrsta kreativnosti dovodi do toga da se ćutanjem mnogo više razumemo, pogotovo za čoveka koji je pravio neme filmove i koji je shvatio mnogo rano na ovim prostorima, da film neće biti samo tehnika, nego da će biti i umetnost. Nije uspeo da ubedi ljude oko sebe, ali je imao sreće.
Nije ovo samo priča o čovjeku koji je sanjao da od Sombora napravi Holivud, nego je to komad i o našoj konzervativnosti, našoj zatvorenosti. Nije imao Bošnjak podršku u Somboru za realizaciju svojih ideja. Je li zbog toga što „Sombor muzama ne vjeruje“, kako se kaže u jednom dijelu predstave?
Ne, nego zato što takvi ljudi ne prolaze, ne samo u Somboru, nego nisu prolazili nigde. Doduše, on je ubedio ljude u Novom Sadu, gradske vlasti u tom gradu, u svoje ideje. Dakle, veliki grad ga je prihvatio, ali u toj ideji da mu naprave studio, sprečio ih je rat. Došao je rat i ta priča je, nažalost, propala, ali sve to nisu razlozi da se ne zna za tog čoveka. Ovo je drugi festival takmičarskog karakteara na kojem mi učestvujemo. Mi živimo u jednom gradu na severu Vojvodine u Srbiji i drago mi je da smo izašli iz naše zemlje. Da smo izašli iz naših okvira i došli ovde . Ja se nadam da naša predstava neće imati, i to baš želim da kažem, da neće doživeti sudbinu Ernesta Bošnjaka. U smislu da se ne igra i da robujemo nekim konvencijama nekih skribomana koji nazivaju sebe što selektorima, što žirijima i odlučuju o sudbinama u pozorištu, kao što se nekada odlučivalo o sudbini Ernesta Boošnjaka. I smatrajući da je tekst svetinja, a mi smo ovom predstavom dokazali da tekst nije svetinja, uz dužno poštovanje svim dramaturzima i piscima.
Piše: Danijela Regoje
Foto: Dejan Đurković