Iako se čini da je teško nadmašiti kultni film „Majstori, majstori“ Gorana Markovića, adaptacija reditelja Marka Misirače u izvedbi ansambla Narodnog pozorišta Republike Srpske unosi novu energiju i svježinu u poznatu priču.
Drama prikazuje svakodnevni život u jednoj školi i otkriva kako funkcionišu stvari iza kulisa – kroz prikaze birokratije, veza, ogovaranja i međusobnih interesa. Predstava na duhovit, ali iskren način govori o nepravdi, licemjerju i običnim ljudima koji se snalaze u takvom sistemu.
Među brojnim protagonistima koji se pojavljuju u ovoj predstavi je i sekretarica Bosa jedna od upečatljivih sporednih likova. Ona je tipičan predstavnik malograđanskog i birokratskog duha tog vremena — osoba koja je uvijek uz one na vlasti, koja se trudi da bude „važna“, ali zapravo djeluje smiješno i površno. Nju u predstavi tumači mlada glumica Smiljana Marinković sa kojom smo razgovarali nakon predstave.
Koliko dugo već igrate predstavu „Majstori, majstori“? Ovo je adaptacija kultnog jugoslovenskog filma. Pretpostavljam da ste imali i određenu dozu odgovornosti prema publici koja postavlja paralele između filma i ovog komada.
Tako je, odgovornost je postojala pogotovo što je to stvarno jedan od filmova koji je 90 % ljudi pogledalo bar jednom, ako ne i više puta.
Reditelj nas je u startu oslobodio stege i vodio kroz sve to pa smo pokušavali svi da pobegnemo od samog filma i toga da radimo imitaciju likova koje igramo i kako oni igraju u filmu. Tako da nekako uz njegovu pomoć i uz pomoć dramaturga uspeli smo da pronađemo put i adaptiramo to na daske.
Premijeru smo imali u maju ove godine i ovo nam je otprilike deseto igranje, tako da je ovo nova predstava.
Šta za Vas predstavlja Bosa u kontekstu radničke klase? Kolika je njena kompleksnost?
Lik Bose u suštini je spojen, ona jeste napisana kao daktilografkinja, ali joj je u našoj adaptaciji pripojen još jedan lik.
Ako se sećate u filmu, profesorice geografije koju igra Mirjana Karanović, neki njeni monolozi scene pripojeni su Bosi.
Koliko je bilo zahtjevno prenijeti filmsku priču na pozorišne daske – u glumačkom, scenografskom i muzičkom smislu? Utisak koji ostavlja zaista je upečatljiv.
Da, da, fantastično je. Generalno ceo autorski tim koji je radio na tome da se delo adaptira sa filma na daske, prvenstveno je zasluga Aleksandra Vasiljevića koji je dramaturg i reditelja Marka Misirače, tako da s te strane prosto to je njihova zasluga, a mi smo pratili njihove putokaze i došli do ovoga što ste gledali večeras.
Kako je Vaša uloga u predstavi uticala na pogled i teme koje ona istražuje, poput radničkih prava i socijalnih razlika?
Ovo su neke 80. godine prošlog veka, ali nekako zaista imamo priliku da se poistovetimo i danas sa svim tim što smo gledali u predstavi. Bosa jeste negde neko ko je predstavljen suštinski tom posljednjom scenom – da je ona žena koja će plivati u svakom sistemu. Ja nekako zamišljam da je Bosa sledeći direktor. To je žena koja će se prosto prilagoditi i prošlom sistemu, i sadašnjem, i budućem. Tako da možemo reći da je Bosa neka vodena zmija koja traži i nađe put u svakoj situaciji.
Na početku sve djeluje uredno i savršeno – škola izgleda kao primjer discipline i reda, besprijekorna institucija bez ijedne pukotine. Tek s vremenom postaje jasno koliko se zapravo polako urušava.
Nažalost, mislim da je to vrlo aktuelno i da je ovo negde slika i našeg obrazovnog sistema. Naravno ima pojedinaca profesora koji se trude, ali u suštini oni su manjina, i evo koliko decenija nas vuče i bije takav nekakav glas u našem obrazovnom sistemu.
Zanimljivo je da ste govor i geografsku odrednicu prilagodili području BiH.
Zamišljeno je da ovo bude banjalučka škola, ali prosto mislim da to stvarno geografski nema nikakvog odredišta, da to može da se igra i da bude škola u bilo kojoj zemlji bivše Jugoslavije.
Da li bilo nekih specifičnih trenutaka u kompletnom ansamblu i zahtjevnih scena i trenutaka?
Pa bilo je izazovno i teško zbog toga što je ovo jako velika podela, to je onako baš izazovno, uvek je teško raditi ansambl predstave, jako nas je mnogo, ovo su, videli ste, vrlo kratke scene, malo vodviljske, koje se preklapaju, prosto su jako brze i tu treba zaista veliko umeće da sve funkcioniše besprekorno tačno. Tako da to jeste onako bio negde najveći glumački izazov. I to da se sklonimo i odmaknemo od likova koje igramo, Ja igram lik kojeg je u filmu tumačila Tanja Bošković.
Ona je vrlo upečatljiva i prepoznatljiva i u startu mi je bilo bitno samo da ni u jednom trenutku ne pokušam da je imitiram.
I za kraj nam recite – kakve su reakcije publike, u smislu poređenja sa filmom?
Zadovoljni su. Dođu uglavnom skeptični jer gledaju predstavu posle tako kultnog filma ali smo za sada uglavnom imali fantastične kritike.
Razgovarala: Bojana Savić