У „покушају прављења позоришног дрим-тима“, како и сам назива селекцију за овогодишњи фестивал, Горан Дамјанац, селектор Интернационалних театарских сусрета Брчко дистрикта БиХ, у фокус је ставио велике мајсторе позоришне уметности и магије времена. У разговору са њим покушали смо сазнати колика је била одговорност задржати континуитет доброг избора представа. Нарочито када се све то ради код куће, пред домаћом публиком!
Мислим да је за овај фестивал било веома важно да се интернацијализује јер се на тај начин отворио простор за развој. У том смислу мислим да ми је задатак олакшан. Друга важна чињеница, за мене као селектора у другој години мандата, јесте што је за ову годину одлука о селектору и о селекцији била донесена раније. Имао сам више времена да направим увид у продукције земаља у региону и да логистички организујем доласке великих кућа које је, због њиховог распореда на почетку сезоне, потребно резервисати месецима унапред. Дошао сам до тога да у овој сезони постоје представе са истакнутим појединцима из струке. Прво ми је, морам да признам, запао за око Воја Брајовић који је, по пропозицијама фестивала, могао да се кандидује са две своје представе, односно са једном режијом и једном улогом. Затим представе са Николом Ристановским, као и представе из Хрватске, али и све оно што је било значајно у Босни и Херцеговини. Све је требало уклопити у ову конкуренцију, односно селекцију коју сам назвао „Арс Магна“ – латинску формулацију метода спознаје – а то и јесте оно чиме се позориште бави. И управо сви појединци, које смо имали прилике да гледамо ове године на фестивалу, су светли примери људи који у оквиру свог еснафа, заната, уметности, покушавају доћи до спознаје.
„Арс Магна“ се користи и у значењу великих мајстора, дакле, занатлија, људи који су постигли врхове свог сазнања, али и даље трагају за новим сазнањима, за новим истинама. Прихватили су позориште на начин који сада јако ретко виђамо због силне продукције телевизијског и филмског програма. Све је теже пронаћи глумце и остале сараднике, јер администрације позоришта због смањивања буџета спречавају нова запошљавања. Хтео сам овом селекцијом да ставим те појединце у фокус, да бих публици и струци указао на пут којим треба ићи како би позориште остало и опстало живо и здраво.
Стиче се утисак да на филму имамо хиперпродукцију за разлику од позоришта!
Да, не постоји та врста хиперпродукција у позоришту као што је то случај на филму, пре свега на телевизији, конкретно у серијама. Зато се дешава кокетирање са том лакоћом производње. Намерно користим ту реч, као и извођења представа лаких жанрова, брзо скоцканих, где се иде не уметничким, него комерцијалним критеријумима. Ту преовладава мишљење да ће неко ко је у фокусу славе, зато што пуно снима, довести публику у позориште. То у правилу не доноси никакав позоришни квалитет. У овом случају, спорадично доноси новац продуцентима и извођачима. Наравно да треба и то да постоји и мислим да у свим развијеним позоришним срединама и такве ствари имају своје место и своју публику! Са друге стране, имамо проблем код националних кућа и позоришта основаних од стране града, где постоје обавезе према домаћем тексту и естетици. Позоришта која нису у административним центрима су у доброј мери изгубила публику, нарочито „захваљујући“ корони, и она се тешко враћа. Стога су и веома квалитетне представе, које се раде у провинцији, осуђене на кратак репертоарски и фестивалски живот. Када је реч о естетском смислу, позориште излази из кризе драмског текста који је био жестоко нападнут идејом документарног позоришта. Прошле године смо у Брчком на фестивалу гледали извођења класичних дела, од антике па до савремених дела. Тако и ове године имамо осебујне приче које у свом редитељском и глумачком поступку нису агресивне већ са естетиком коју нисмо дуго гледали управо из горе наведених разлога, и који нису били позитивно прихваћени код публике.
Управо то је и доказ да смо и прошле али и ове године имали публику која је са одушевљењем реаговала на одиграно, као и на тему свих представа. Текстови који су настали пре 140, али и од пре коју годину, говоре о актуелној теми која нас окупира. Било да је реч о корупцији, превари, породици, болести и смрти, све су то теме на које је публика реаговала од суза до смеха. Потреба да се у позоришту говори о овим темама је присутна можда више него икада.
Драго ми је што сте то приметили јер сам се трудио да представе које сам довео на фестивал кореспондирају са данашњим тренутком. Чак и ако постоји језичка баријера помогнута титлом, као што је био случај са представом из Северне Македоније, ипак је узела сву пажњу публике управо због теме коју третира. Ако имамо текст у позоришту који је опстао 140 година, то нам говори да он на универзалан начин проговара о темама у људском друштву. Позориште увек преиспитује своју друштвену функцију али је и место сусрета. Наш фестивал и носи тај назив и јако је важно да представе које се постављају у неком позоришту имају и добар повод за то. Ове године у фокусу и јесте била породица. Ту су Зелерови Отац и Мајка, Илићева Кућа, па и остале представе такође говоре о породици. У време информатичког галиматијаса хтео сам да у фокус ставим теме за које мислим да су важне овом друштву. Са друге стране, због „бомбардовања“ естрадним причама из нечијег личпног живота, због ријалити програма у којем живимо, као и медија који воде главну реч, чини ми се да је та борба изгубљена. Стога мислим да кроз уметност, и место сусретања, позориште користи предност да људи стану једни наспрам других и да могу једни другима погледати очи у очи! И то је разлог да ми који се бавимо позориштем, упркос свим неизвесностима, верујемо да ће позориште ипак опстати.
У разговору са глумцима сам сазнао да им је велико задовољство што на оваквим фестивалима имају прилику да се виде са колегама из других земаља у региону. То дружење и разговори су пријали и колегама новинарима али и грађанима који немају често прилику, осим у време фестивала, да се виде, сликају и размене топлу реч са великанима нашег глумишта. Овде се, по ко зна који пут, отвара и тема о покретању позоришта у Брчком.
На ту тему бих могао много тога да кажем. Ипак, рећи ћу, шаљивим тоном, да се види колико је једноставно да један Воја Брајовић постане Брчак. Не треба пуно. А то су ти „Арс магна“ људи – људи од позива! Они долазе као мисионари, као свештеници у обиласке својих храмова. Воја Брајовић није овде дошао „зато што је Брчко на мору“, већ зато што је видео да Брчко има неку важну светковину. Могао је да дође на дан извођења представе и да се те исте вечери врати за Београд. Он је остао четири дана у Брчком да ужива са колегама, са публиком и са грађанима. Ал’, то је ипак Тихи! Приче и енергија које нам је донео су непроцењиве за овај фестивал. И то и јесте суштина фестивала. И не само са Војом, већ и сусрет са професором Слободаном Унковским који је у жирију овогодишњег фестивала, са Николом Ристановским и свим другим учесницима овог фестивала. И ако имамо услове да угостимо сва та имена, не видим ни један разлог зашто не би фестивал убудуће водила кућа која би се звала Градско позориште?! Било би лакше и за Владу Брчко дистрикта и за све нас. Ако смо се одлучили да уређујемо друштво тако да Влада буде у служби народа, од асфлатирања улица па до здравствених услуга, онда се с правом питамо у чему је проблем са позориштем? Град, ако жели да буде град, он уз реку, обалу и све остале битне институције, мора да има и једно позориште! Имамо подршку уметника, као што имамо подршку публике која воли и која је жељна позоришта, а за писце се у почетку можемо снаћи. Дакле, докле да чекамо одговор на то питање?
Можемо ли на крају овогодишњег фестивала сумирати утиске и дати једну свеукупну оцену!
Ја сам више него задовољан! На почетку, уз сва позитивна очекивања, било је и страха како ће публика реаговати на представе, јер ипак због њих све ово радимо. Одлично познајем брчанску публику. Знам да неће аплаудирати само зато што је на сцени видела неког славног глумца. Глумац мора да се дебело потруди. Сала је сваке вечери била пуна, до последњег места. Међутим, тај страх је нестао због позитивне реакције публике након представе, која је вишеминутним аплаузима из ноћи у ноћ награђивала актере. Зато морам да закључим да смо овогодишњом селекцијом и више него успели!
Пише: Мирослав Обрадовић