Predstava “Kuća” donosi dirljivu priču o obitelji i domu koji nije samo fizičko mjesto, nego zbir svih uspomena, odnosa i neizgovorenih osećanja. Likovi se suočavaju sa prošlošću i teretom nasljeđa, pokušavajući pronaći put ka međusobnom razumijevanju. Pod redateljskom palicom Voje Brajovića, “Kuća” postaje mjesto sukoba i pomirenja, mjesto gdje tišina između riječi često govori više od samih dijaloga.
Produkciju ove predstave radio je Dragiša Ćurguz, koji već godinama doprinosi srpskoj kulturnoj sceni kroz angažmane u Zvezdara teatru, kao i na filmu i televiziji. Poznat po svojoj sposobnosti da vodi kompleksne projekte i surađuje s vrhunskim kreativcima, Ćurguz je posebno posvećen produkciji modernih drama koje istražuju društvene i obiteljske teme.
Što Vas je privuklo ovoj priči i kako ste se odlučili biti dio produkcije ove predstave?
Prije svega to je prijateljska priča. Cile je naš dugogodišnji prijatelj i kolega, i on i Brstina su tu ideju pokrenuli. Dali su to Voji da čita, Voja je došao s tom idejom do nas i ponudio da radimo. Mene je u svemu tome najviše privukao taj tekst, sem toga što je životan, on ima ozbiljne količine emocije. A danas je emocije svuda sve manje, tako da je ona ta koja sve pokreće.
Kao producent, koji su bili najveći izazovi s kojima ste se suočili tijekom pripreme i realizacije ove predstave?
Ova predstava je relativno mala i nismo tu imali nekih teških problema. To se lako radilo, imali smo dobru atmosferu, dobru priču. Naprosto se mi svi znamo godinama, osim male Ivane. Brstina i ja smo ista generacija sa akademije, zajedno smo studirali. Nije bilo problema, naprosto smo dobro radili zajedno, lagano i lepo.
Koje su ključne poruke za koje biste voljeli da publika ponese sa sobom nakon gledanja “Kuće”?
Emocija je to što ja mislim da je glavna. Mi smo svi željni toga, željni normalne ljudske priče. Normalnih ljudskih odnosa, željni smo da ta porodica ne bude otuđena, a iz ovoga se mogu izvući razni zaključci, i svako će izvući neku svoju priču koju će moći da plasira, na ovaj ili onaj način. Mislim da je to najznačajnija poruka ove priče. Trebalo bi da ljudima kad izađu malo oko zasuzi, bar toliko.
Kako ste surađivali s redateljem Vojom Brajovićem u oblikovanju vizije ove predstave?
Dakle, Vojo i ja smo saradnici 40 godina i prije desetak dana smo proslavili 40 godina pozorišta. Imao sam tu sreću da radim prvu predstavu i faktički sam, ne samo po tome, jedan od osnivača Zvezdara teatra, a Voja je igrao u toj prvoj predstavi. Tako da nam je naše poznanstvno i drugovanje naprosto dalo lakoću u radu. Dosta dobro se razumemo, prije ovoga smo imali još jednu predstavu koju je on režirao, a ja sam radio produkciju, tako da smo već prošli tu matricu rada i prošli smo šta ko može da radi i koje su granice slobode. Tako da apsolutno nismo imali nesuglasica u radu, naprotiv.
Koliko je važna scenografija i glazba u predstavi “Kuća” i kako ste koordinirali tim da bi sve te komponente savršeno funkcionirale zajedno?
Mi smo jedno malo pozorište i mi smo pored dvije scene koje imamo, gostujuću scenu proglasili gostujućom. Dakle, mi smo pozorište koje dosta gostuje i moj imperativ je svim kostimografima, scenografima i saradnicima te vrste “nemojte mi praviti za kamione”. Naše scenografije idu kombijima i prave ih dva, tri, četiri čoveka. Iz tog imperativa nije uvek scenografima lako da nađu rešenje. Treba se prilagoditi i njihovoj ideji i našim zahtevima za produkciju, tako da smo tu malo u raskoraku, ali uglavnom znaju da je to dobra namera. Mi se stvarno dalje ne mešamo u taj kreativni deo, oni znaju svoj okvir dokle mogu da se rašire. A zahvaljujući Vojinom poznanstvu sa Aralicom, koji je jedan od naših najznačajnijih aranžera, kompozitora, muzičara u kompletnom smislu te reči, on je došao kod nas na probu da čuje o čemu se radi, dobio tekst, malo pročitao i došao sa ovom muzikom. Mi nismo hteli da pravimo muziku iz predstave koja će kasnije biti narodna pesma ili koja će zaživeti. Ovo je taman jedna mera scenske muzike i moglo bi se reći da povuče malo ljude da negde i zapevaju. Dobili smo nešto što se zove spoj, a očito je ona u potpunoj funkciji predstave i ona je apsolutna podrška svemu. Ona je popunila sve rupe u predstavi, ako ih ima, i napravila divan balans između svih elemenata predstave. Muzika je sve to ispeglala i dovela u jednu harmoniju.
Kako su sami glumci doprinijeli razvoju likova i dinamici predstave?
Tu smo imali jedan ozbiljan problem. Pisac i glumac kojeg glumi glavni lik, nisu u dobrim odnosima. Malo su u sukobu i malo su bili jedan protiv drugoga. Onda se na kraju pisac povukao i prepustio samo glumcu da radi. Imali smo sreću da je pisac bio razuman i da je odustao od daljeg insistiranja na svom tekstu i tom radu. Pustio je glumcu da nastavi da radi taj posao tako da je onda predstava bila mnogo lakša i mnogo bolja. Tako smo dobili klasičnog glumca koji se oslobodio svog neprijatelja pisca i uspeo da napravi dobru predstavu. U tome mu je dosta pomogao Brstina kao, rekao bih, lični savetnik ili lična savest predstave. On je to sve nadgledao i sa mnogo želje i snage da to uspe bio uključen u celu priču. I naravno Ivana, koja je sa svojom mladošću dala sve što nam treba.
S obzirom na to da predstava istražuje porodične odnose i nasljeđe, kako mislite da će se publika povezati sa ovim temama? Prepoznaju li se u njima?
Čim gledate priču o odnosima, a ne prepoznajete ih, onda smo nešto promašili. Jer sve naše porodice su slične jedna drugoj. Koliko god mi mislim da ne, mi smo svi jako slični i imamo slične probleme. Svi imamo nekog dedu, imamo nekoga u porodici ili okruženju ko je razveden, nekome je neko umro, neko odseljava, doseljava, imigrira, vraća se. Svi imamo nešto od toga što je život i svi imamo poneko saznanje, iskustvo, lično ili od nekoga nama bliskog. Tako da je ta priča o porodici negde malo više kritička, da nas dozove da porodicu moramo čuvati. Možda je tu ključ toga što smo mi sve ovo malo izvrgavali i tu slavu i sve ostalo. Da kažemo “Ljudi čuvajte to što imate, čuvajte ta porodična okupljanja, pa makar bili Kinezi, ali ajmo imati taj nedjeljni ručak. Ajmo da sednemo da se gledamo za stolom, da ćutimo a da se gledamo”.
Možete li izdvojiti neki poseban trenutak s proba ili tijekom priprema predstave koji vam je ostao u sjećanju kao ključan za uspjeh “Kuće”?
Pa ja ne znam nijedan taj trenutak. Bilo bi besmisleno da sad nešto izmišljam, jer nije bilo tog nekog posebnog trenutka. Ali svaka predstava ima jedan trenutak, mi to zovemo kad se lomi. Znate, proces traje i onda dođe do momenta kad se ona prelomi, digne se i odleti. To je taj trenutak kad mi radimo ili ga namestimo, isprovociramo da do toga dođe. To je katarzičan trenutak u svakom slučaju i naravno on najviše zavisi od glumaca, jer oni su ti koji to treba da okrenu, pokažu svoju virtuoznost i da iskoče iz redovnog nivoa proba. Ja sad ne znam koji je to trenutak tačno, na kojoj je to bilo probi ili slično, to je naprosto bio jedan lep i ozbiljno dobar proces. I ljudski i umetnički dobar i nadam se da je dao neki rezultat.
Ova predstava, kroz svakodnevne situacije, osvjetljava duboke emocionalne sukobe i tenzije unutar porodice, postavljajući pitanje šta “kuća” zapravo predstavlja – fizički prostor ili simbol vezanosti i odgovornosti?
Piše: Ena Gluhaković
Foto: Dragan Deanović