Разговор са Јасминком Месарић, продуцентом представе „Жена химна“
Када се умјетност сусретне са историјом резултати могу бити заиста инспиративни. „Жена химна“ није само представа, то је наратив који истражује богате слојеве живота једне жене и њеног времена. Јасминка Месарић, као један од продуцената, разјашњава унутрашњи свијет позоришта и суочавање са изазовима у реализацији оваквог дјела. Она дијели своја искуства о сарадњи са талентованим умјетницима, као и о дубоком емоционалном утицају који ова представа има на публику.
Живот једне жене испреплетен са историјом наших простора с краја 19. и прве половине 20. вијека стао је у 90 минута активне глуме на позорници. Колико је Вама, као једном од четири продуцента представе „Жена химна“, било тешко радити на овом, могло би се рећи, захтјевном позоришном комаду?
Било је предивно радити на реализацији ове представе, за коју је наш аутор Давор Шпишић добио награду „Марин Држић“, а режирао бард хрватског глумишта Роберт Рапоња, иначе, умјетнички водитељ нашег малог Театра Форт Форно. Ми смо позвали на сарадњу Истарско народно казалиште, јер је то некакав природан пут, с обзиром на то да је Паула Прерадовић, аутор аустријске химне, прве године свог живота, до тинејџерског доба, провела у Пули. Придружили су нам се у реализацији ове представе Хрватско народно казалиште из Мостара и умјетничко Удружење „Интермецо“ из Сарајева. И као што сте могли видјети имамо глумице из различитих крајева овог нашег подручја. Селма Алиспахић која игра двије феноменалне улоге у овој представи, мајку и оца, колегица Моника Дувњак из Сарајева игра лик Пауле Прерадовић, Катица Шубарић из Осијека, колегица Анита Шмит из Хрватског народног казалишта у Осијеку, удружене су у реализацији ове наше заједничке представе. Све оне чиниле су савршену цјелину и заиста су се феноменално уклопиле, тако да није било тешко радити на реализацији овог нашег пројекта. Свако је дао свој допринос. Сви смо имали осјећај да то некако лагано тече. Направљена је једна фина атмосфера тако да су се сви добро осјећали и свако је дао свој максимум, а то можемо захвалити особи која режира представу.
Радња представе се на позорници одмотавала глатко и савршено уиграно. Није се дало закључити да су протагонисти спој четири различита позоришта.
Оне су врхунске глумице, то је све што можемо рећи за њих. Стварно су изврсне и јако добро вођене редитељском палицом колеге Роберта Рапоње и то се стварно види. Он је успио окупити један предиван ауторски тим. Не смијемо заборавити споменути аутора музике Антонију Пацек која живи и ради у једном мањем мјесту поред Беча, затим Јасмину Пацек која нам је радила сценографију, костиме је радила колегица Десанка Јанковић из Пуле. Дакле, тим људи из различитих дијелова Хрватске, Аустрије, Босне и Херцеговине удружен у реализацији захтјевног али и лијепог пројекта.
Као што смо већ поменули на самом почетку, представа је већ награђивана и публика је препознала значај оваквог позоришног дјела. Колико Вам значи то што је селектор овогодишњих Интернационалних театарских сусрета у Брчком одлучио да баш овом представом отвори фестивал?
Ми смо јако срећни и поносни. Прије неколико дана смо се вратили са фестивала у Крагујевцу гдје нам је представа била селектована за њихов Јоакимфест и срећни смо што се наша представа нашла уз бок врхунским представама и у Крагујевцу и овдје у Брчком. Публика је стварно без даха пратила представу и наградила је ансамбл великим аплаузом, а мислим да је нама највеће признање да су ову, врло слојевиту и нимало једноставну представу, успјели препознати.
Која су очекивања од овог фестивала када је ваше учешће у питању?
Ми смо јако срећни што смо отворили Сусрете у Брчком. Жао ми је што нећу имати прилику да погледам још понеку представу, јер знам да је увијек изврстан избор на вашем фестивалу и да су представе помно биране. Ми се радујемо што смо заједно са колегама дио овогодишњих Сусрета.
Пише: Драгана Лукић