Позориште је фантастична ствар, јер говориш нешто што је неко други написао, учитаваш нешто своје лично, а изазиваш нешто треће, зато што сви кроз тај лик препознају неку своју муку. Сви су се у неком тренутку у животу осјећали као жртве, не тако екстремне, као што је силовање, али сви имају искуство осјећаја жртве.
Представа приказује различито виђење истине и правде. Ви играте и жртву и дјелиоца правде
То је Нина Рејн намјерно урадила, да иста глумица игра и жртву и ону која дијели правду. То је заправо лице и наличје једне исте особе у различитим околностима, системима, миљеу … То значи да сви можемо да будемо и једно и друго.
Играти улогу жртве је тешко. Која је то тачка коју морате дотаћи да разумијете њене осјећаје?
Ми глумци смо увијек браниоци наших улога и ликова, наша је дужност да увијек одбранимо чак и оне који су најгори, који су највећи зликовци. Најтежа је ствар одбранити жртве и говорити у њихово име, јер када ниси лично у тој кожи, без обзира колико увијек емпатишеш са жртвом, ти заправо можеш само да наслутиш како је то доживјети.
О томе могу да говоре само они који су то доживјели, али ни они често то не могу до краја сами себи то да објасне, па ни другима. Као код било које друге трауме, овдје се ради о силовању, само жртва зна нијансе осјећања које имате у себи због тога. Ја сам у припреми за улогу гледала разне документарце о дјевојкама, жртвама силовања, које су то тешко доказивале – рецимо због тога што су конзумирале алкохол, а то је ситуација која се рецимо у Америци не сматра силовањем, већ сносиш одговорност што си се напила. Често те дјевојке фатално завршавају. Такође сам гледала разговоре са њиховим родитељима, са околином која их је проглашавала и етикетирала за неке особе сумњивог морала, које су то заслужиле и тако даље. Често су биле изложене и интернет насиљу…
Ви то можете гледати и емпатисати, али посао глумца је да се сусретне са том особом. То значи да се мора наћи нека заједничка тачка, упоређујеш жртву тако да пипа нешто твоје лично, рецимо на нешто што замислиш као страшно па то страшно још умножиш. Онда покушаш себи да дочараш како је жртви, и потом почнеш да ју браниш. Зато је позориште фантастична ствар, јер говориш нешто што је неко други написао, учитаваш нешто своје лично, а изазиваш нешто треће, зато што сви кроз тај лик препознају неку своју муку. Сви су се у неком тренутку у животу осјећали као жртве, не тако екстремне, као што је силовање, али сви имају искуство осјећаја жртве. Траума је нешто што носи јаке боје и нешто са чиме се човјек може повезати на разним нивоима. То је био мој пут изградње лика. Такве улоге код глумаца су подијељено ЈА.
Силовање се десило у веома болном тренутку за њу?
Да, то сте добро примијетили. Њој се то десило у дану када је сахранила своју малу сестру. Додатна траума је што нико није имао поштовања према том дану. Ако је то морало да се деси, онда није смјело у том дану. Цијела њена храброст и снага иду из тога што је она све то приписала једној вечери, гдје није била свјесна шта се догодило после сахране, али није могла да допусти да то уради неко ко је важио за њеног друга и то на дан када је она заправо изгубила све. То се њој дешава други пута у животу. Када слушамо такве грозне ствари ми се стресемо и згрозимо, па онда будемо срећни што то нисмо ми.
На суду њену жртву одређују законски параграфи. Могу ли они бити вага за казну? Да ли је право увијек и правда?
Боље је да кривац буде на слободи него невин у затвору. Право није неминовно и правда. То је посебна прича. Овдје постоји порота, довољно, је да неко од њих мало посумња у аргументе жртве, право претегне на страну оптуженог а правде може и да не буде. Ми смо на нашим пробама имали једног адвоката тако да смо све то прошли. Постоји нешто што се зове „допринос жртве“. То не значи ако си нечим допринио да се догоди злочин да амнестираш оптуженог.
Колико је позориште данас у стању да се бори са болестима друштва?
Па на неки ограничен начин јесте, у стању је. Има снаге, има храбрости, покреће разне теме, експериментише у том смислу, храбро иступа, али мене више занима колико може да помогне, јер само 2,8 њих иде у позориште. Проблем је оних деведесет седам и нешто који не иду у позориште. Можда је све ово утопија, јер је питање да ли утичемо да се свијет мијења на боље и да ли ћемо се сутра пробудити у неком бољем свијету.
Пишe: Миљана Ђурђевић
Фото: Дејан Ђурковић