ЦРНОГОРСКО НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ И ЦЕНТАР ЗА КУЛТУРУ ТИВАТ (Црна Гора) – ПОКОЈНИК
[Ауторски тим представе: Текст: Бранислав Ђ. Нушић, режија и адаптација текста ЕГОН САВИН, асистенткиња редитеља Радмила Божовић, сценографкиња Весна Поповић, костимографкиња Јелена Стокућа, асистенткиња костимографкиње Гордана Булатовић, избор музике Егон Савин и сценски говор Дубравка Дракић.
Играју:
Марко Баћовић (Спасоје Благојевић), Бојан Димитријевић (Павле Марић), Бранка Оташевић (Рина), Горан Вујовић (Анто), Александар Радуловић (Милан Новаковић), Лазар Драгојевић (Љубомир), Славко Калезић (Мило), Слободан Маруновић (Господин Ђурић), Стеван Вуковић (Младен Ђаковић), Дејан Иванић (Аљоша), Стеван Радусиновић (Адолф Шварц), Радмила Божовић (Софија), Јадранка Мамић (Марија), Драган Рачић (Агент) и Слободан Вујадиновић (Жандар).
Премијере су биле: у Тивату 30. јула 2022. а у Подгорици 6. октобра 2022. године. Представа траје 95 минута и нема паузу.]
„Мој хумор, изазивајући смех на уснама, ублажава суровост живота.”
Бранислав Ђ. Нушић
Име Бранислава Нушића постало је једним од блиставих симбола наше културе, уметности, књижевности. Постало је и заштитини знак наше позоришне вештине и уметности. Комедиографски динамометар, који броји преко 100 драмских дела, светли као да је „укључен” у народни живот енергијом равној оној Николе Тесле. Сав свој књижевни дар Нушић је употребио да се као хроничар свога времена подсмехне извитопереноститна друштва, средине у којој је живео. Његове алузије на зло, на неправду, односиле су се на дневну политику иако је цена тог избора била велика. Доказ свему томе лежи у чињеници да је и у његовом животу било пуно елемената трагикомике. Час подобан, час неподобан, три пута је пензионисан и враћан у службу, да би тек четврти пут заиста отишао у заслужену пензију.
Хумор Бранислава Нушића очаравајући је истинит, као што је његова оштрија сестра–сатира, питома и меланхолична, а не сурова и груба. Изворни, бујични хумор Нушић је слушао у музичкој реторици народа, малих и обичних људи, који на позорници израстају у велике и необичне типове. Импозантно, неисцрпно, незаустављиво дело Бранислава Нушића припада свим људима, не зато што је комедија плебејска, народска посластица, него већма зато што су у осећању смеха и смејурије, комедије и лакрдије, људи и пуноправни и равноправни, без задршке и без зазора.
Нушић, писац живог духа, први код нас почиње да негује комедију о брзим историјским променама и сложеним друштвеним, политичким и културним кретањима, са аутентичним и сугестивним цртама једне средине са посебном атмосфером, наравима, менталитетом, пластиком тог времена. Његова природа и темперамент опсерватора који је изоштрио вид и слух за карактеристичне, а понекад и за пресудне појаве у друштву. У своје дело унео је много неусиљене духовности, изнео многа наличја свакидашњице. Нарочитим осећањем за комику привлачио је публику да приђе што ближе позоришту.
Он је уздигао смех на виши ниво, дао му нашу, домаћу специфичну боју, довео нашег човека на позорницу и тиме истиснуо инострану лакрдију у време када се у нашим театрим, смеха ради, обилато приказивала. Ни данас његове комедије које пластично и духовито сликају моралне проблеме свога времена више кроз дух него космополитски, нису изгубиле своју актуелност. Фиксирао је тако карактеристике свог времена да у њима и данас откривамо могуће асоцијације. То не говори о његовој проницљивости, већ о његовом умећу да запази и истакне оне друштвене чиниоце који нису ефемерни проблем и догађај дана. Напротив, свевремени и свежи и данас. То речито говори о његовом правом и неподељеном припадању нашем театру и о томе да су његови комади, иако писани пре сто година још увек „свежи” и за нашу театарску данашњицу. Лик „чаробњака смеха” израста пред нама, на позоришним даскама, у пуној величини, људској и уметничкој, а тумачи смеха обезбеђују континуирану присутност Нушићеву на нашим позорницама и у наредним деценијама. Готово да нема позоришне куће која није успела да нађе местау свом репертоару и за овог комедиографа. Као да нам није довољно обимно Нушићево драмско дело па поједини ставраоци – писци, редитељи, глумци ‒ проширују своје занимање за неке помало заборављене његове комаде, дописују нове чинове недовршеним његовим комадима. Често посежу за драматизовањем његове популарне, од ђачких дана читане и препричаване Аутобиографије, па чак сачињавају нови драмски текст од више гласовитих Бен Акибиних (Нушићевих) козерија. Многи позоришни трагаоци посежу за неким непознатим или давно извођеним сценским радовима, па и комадима из заоставштине.
За театар српски Нушић је имао и има немерљив значај и после своје смрти. Остао је да се смеје, да нам се смеје и да нас засмејава. Оставивши за собом ремек–дела српске комедиографије, која живе и данданас на позоришним сценама широм земље. Захваљујући, измеду осталог, чињеници да је своја књижевна дела стварао на говорном, народном језику велике трајности. Његов театар комике је данас важан ослонац нашег позоришта, његов високи домет у живој и животној уметности комедије. „Чаробњак смеха”, бард небројених позорница, наш најплоднији стваралац позоришног хумора, за живота па и до данашњих дана остао је некрунисани краљ позоришног репертоара. Мајстор пера, „усвојеник читалаца”, стоји чврсто под овим нашим поднебљем, „троши се” и опстајава све до данашњих дана. Чини нам се да је тек у нашем времену однос према Нушићевом делу усаглашен, и то у славу „песника смеха”. Његова дела писана за позориште, поготову комедије, и данас су веома актуелна. Нушић је својим делима доказао колико је бритка његова реч и колико има књижевног дара, а његов ванвременски смисао за хумор је актуелан и данас. Томе у прилог иде чињеница да се његове комедије и дан данас играју на многим позоришним сценама широм Србије. И без обзира на то што су настале пре више од сто година, реплике његових ликова су применљиве и на наше време и са истим жаром засмејавају публику као некад.
Његове комедије, иако писане пре више деценија одишу и данданас новом свежином, као да су настале из пера савременика, наше данашњице. Стога опус овог писца представља изнова велики изазов и инспирацију за позоришне уметнике са ових простора. Пола у шали, пола у збиљи, неретко се име пишчево спомене и за скупштинском говорницом, на јавним скуповима, свугде где се разговара о политичким приликама и неприликама поставља се питање: „Шта би сада рекао Нушић?”
Све то потврђује пишчеву прозорљивост када је рекао да је „живот не само запазио, већ и живео њиме, као феникс, са сваком новом генерацијом, са сваким добом, са сваком епохом друштвеног развитка, умирао и опет се рађао да би живео новим животом, животом нових људи и новога друштва”…
Најдуховитији човек Балкана, како га је назвала европска критика,је знао да је позориште од свих умотности најближе животу, стварном животу, па је у својим комедијама желео што више живота, да садржаји буду занимљиви, а тематика је увек била некакав сиже из живота у тадашњој престоници Србије и тако је створио „своју” публику. Нушић је и творац позоришне публике која је, кроз његову духовиту реч, научила да воли позориште. Позориште је било његова преокупација целог живота. До последњих својих дана није престајао да буде у вези са својим публиком. Својим духовитим причама из живота развесељавао је и засмејавао позоришну публику. Осим тога, подсећао је управе позоришта на истину да једана велика представа не може без духа и без духовитих текстова, који су каткад били и најжешћа критика друштвених појава у Србији.
Наупрот публици, критика је према Нушићу била строга, рекао бих неправедна. Као да је била љубоморна на Нушићеву популарност у позоришту мимо њених процена. Критика је, по правилу, заговарала више поетичка, културна и морална становишта,без разумевања за Нушићеву особену књижевну позицију, његову укорењеност постојећој српској култури, прилагодљивост публици. Због свега тога Нушићево позоришно дело је у највећој мери настајало у знаку контраверзе између публике и критике. Можда је тек у нашем времену однос према његовом целокупном позоришном делу усаглашен, и то у славу „чаробњака смеха”.
Иза Нушића, иако је мислио да је „мало дао”, остао је импозантан књижевни опус, посебно комедиографски. У њима се трудио и успео да „рекне и дорекне” оно што се није могло ван позоришних дасака. Нушићева позоришна дела била су духовита, без претензија да буду дубока до досаде, пуна сатире без жаоке која ће за срце да уједа, весела да изазову смех, срдачан и здрав смех. Представе рађене по његовим драмским текстовима постале су јако препознатљивре, толико да су биле препричаване по београдској чаршији, тако да је његово име постало опште познато.
Са непуних деветнаест година, године 1883, дебитовао је зрелом комедијом Народни посланик на нашој литерарној (и позоришној) сцени, за коју је добио похвале и подршку најугледнијих писаца тог времена, Лазе Лазаревића и Милована Глишића. Нажалост, иако изванредан, текст је морао да чека читавих тринаест година да се појави на сцени Народног позоришта. Био је то почетак сјајне и богате каријере Бранислава Нушића. А свој маратонски ход по театрима Србије и Европе завршио (недовршеном) комедијом Власт, 1937. године.
Време првог светског рата провео је као емигрант у Италији, Швајцарској и Француској. Своје болне утиске о великој народној трагедији и страдањима у рату изнео је у књизи Деветстопетнаеста. Ужаси рата оставили су своје трагове и на његовом драмском стваралаштву: написао је драму Велика недеља, приказану 1929. У периоду после рата написао је и драме за које се инспирисао историјом: Кнегиња од Трибала, Томаида и Наход који је и приказан (1923).
После 1929. поново се вратио комедији и до смрти (19. јануара 1938) написао, поред ситнијих шала и скечева, комедије: Госпођа министарка (изведена 1929), Предговор (1930), Мистер Долар (1932), Београд некад и сад (1933), Ожалошћена породица (1934), Ујеж (1935), Др (1936) и Покојник (1937).
У његовим рукописима, после смрти, пронађена је и недовршена комедија Власт (I и II чин), која показује изразите сатиричарске тенденције.
Највећи сценски успех доживеле су његове комедије Госпођа министарска, Ожалошћена породица, Сумњиво лице (1923) Народни посланик, Протекција и Покојник. Оне су се задржале на репертоарима наших и иностраних позоришта све до данас.
Нушићева једночинка Кнез Иво од Семберије својим човекољубљем и снагом патриотских осећања задивила је и великог Лава Толстоја.
* * *
На 39. Интернационалним театарским сусретима у Брко дистрикту у оквиру Такмичарске селекције синоћ смо присуствовали у изведби ређе извођеног Нушићевог драмског дела Покојник. И уживали смо у представа која се бави темом повратка кући. То је бритка сатира о човеку који је забуном проглашен мртвим и након неколико година се враћа у својој кући. То дело, посљедњи и по многима најбољи Нушићев комад, важно је и актуално и дан–данас, због пропиткивања бројних елемената и момената људске природе који су значајни за схваћање бескрупулозних механизама на којима друштво почива. Адаптацију ове више драмске него комедиографске приче урадио је сам редитељ Егон Савин. Пре свега он је раднју поставио утридесете године прошлог века,дакле вратио је причу у доба када је и писана. У време када је Нушић на крају свог животног пута и да скрхан свим оним пошастима која су царовала и увелиоко нагризала тадашње друштво (и државу). Као да је желео да на обилазни начин покаже нама данас да нисмо ни педаљ одмакли од тог далеког периода (а живимо у XXI веку).
Савинов „Покојник” је крајње резигниран, без оптимизма, уместо грохотнох смеха он се осмехује, уместо оштре сатире он се само осмехује (ах како ми је то данас познато). Но све то што видимо на позорници (а и у животу) довољно је да нам покаже врло опасну данашњу ситуацију. Ово није Нушић од прекјуче, није од јуче – ово је Нушић од ДАНАС. Тим више озбиљнији да се запитамо где смо били све ово време и куда заправо ми идемо (читај: срљамо). Све се то транспарентно види у представи која балансира између трагедије и комедије, јасно избацује на површину Нушижев (и наш данашњи) мрак који је савремен а самим тим и опаснији. Све интервенције у адаптацији су тачно урађене и у прилог су сценске приче коју Егон Савин прича на сцени: рецимо, измена назива места (надзорник Аљоша намерава да изврши самоубиство утапањем у Морачи уместо у Дунаву, кућа коју је Спасоје наследио није више на Теразијама него у Његошевој улици и сл.) и дневне штампе (новине из којих ликови читају су „Глас Црногорца”); те кориштењу наглашеног локалног говорног нагласка (за све ликове осим Марића). Постоји и низ локализацијских измена које иду у прилог адаптацији и подцртавају њену оправданост – као пример се може узети неколико пута поновљена опаска да се Марићево украдено научно дело односи на исушивање Скадарског језера како би се добила плодна равница. Ово делује карикатуралног мегаломански, сличног осталим ликовима. Редитељ је тежио и појачавању вербалне и ситуационе комике: на пример, Рина (Бранка Оташевић) и њен љубавник Мило (Славко Калезић) размештају софе по принципима фенг шуија и гатају у висак, Спасојев и Ринин рођак Анте (Горан Вујовић) једва сриче слова, употребљавају се речи као „мрц” (за означавање мртваца) и слично.
Ах, понешен утиском оно што се синоћ одвијало на позорници умало да заборавим на причу. Прича је у позоришту најважнија, од ње се креће у ту авантуру звану позоришна представа, то скакање у базен без и капи воде. Елем, насловни „покојник” из Нушићеве истоимене позне драме (1937) враћа се у свој град три године након тобожњег самоубиства, у ствари са дугог путовања на које је отишао повређен и увређен прељубом своје супруге са његовим најблискијим пријатељем и пословним партнером. Паметан, радишан, угледан и богати Павле Марић, који уз то држи и до интегритета и моралних норми, по повратку је остао без свега што се може отуђити: имање му је наследио, односно лажним сведочењем приграбио далеки рођак Спасоје Благојевић; његов непубликовани вредни научни рад под својим именом објавио је млади штићеник Љубомир коме га је повјерио на чување (и који је захваљујући томе добио професорску титулу и мјесто техничког директора вишемилионске фирме у којој на разне начине учествују сви „наследници“); док се супруга Рина преудала за некадашњег љубавника Милана Новаковића. Ово мрачно-сатирично, иронично, па и трагично дело може се означити као нека комбинација комедије и друштвене драме. Ликови, изузев лажног покојника, пре свега су представници крупног капитала у чијој су служби, на различите начине. Као такви, они су хладни, неморални, цинични, моћни и дијаболични. Сопствене себичне интересе, уколико су угрожени, бескрупулозно представљају као интересе државног поретка и патријархалних „светиња”, који су не само изнад закона, него и изнад права појединца на пуко постојање, уколико им тај појединац смета. Овај комад отвара савремене теме које се тичу данашнјег гледаоца, које тиште и боле, а којима је важно говорити данас и увек. Нушић је успео у Покојнику да направи такве психолошке ситуације у којима маска мора да падне. И покаже се право лице појединца, али не само појединца него и друштва. То је велики домет Нушића. Комедија је средство а не циљ. Средство да изоштримо свој сатрирички, критички поглед на друштво.
Комлетан глумачки ансамбл на висини задатка, следећи децентно одрешен редитељски концепт и у стилу глуме до најситнијег детаља. Савин гради Покојника на врло осетљивој граници између комедије као преобучене трагедије, и социјалне сатире, која изазива чемеран осмех, пре него здраво весеље уоченим карактерним манама одређеног, или сваког менталитета.
Гостујући глумац (Југословенско драмско позориште из Београда), Бојан Димитријевић, мајсторски је одиграо Марића суздржано, драмски, са унутрашњим покрићем поштеног човека, који нема нечасних тајни и икрено је изненађен апсурдом у који запада. Он лик Павла гради у оквирима психолошког реализма, чиме се показује његова неуклопљеност и „другост” у односу на окружење. Ипак, повремено се у интерпретацији овог лика дешавају и исклизавања у патетику – као кад у првом делу представе након откривања прељубе Марић плаче, грубо гура супругу и покушава да гађа љубавнике столицом – што даје динамику и ефектност сцени. Такав Димитријевићев драмски проседе се показао као одлична супротност гротескном марифетлуку и бескарактерности блиског му Спасоја Благојевића, кога Марко Баћовић. Он се представља за својеврсног вођу рођачке банде, који се у глумачкој интерпретацији у, рецимо, важној сцени разговора са министровим братом при самом крају представе у којој кују коначни план за уклањање Марића, бечи, грчи, криви за столом за којим сједи, и као врхунац цмољаво се расплаче. Истовремено трансформацијо он је лик страшљивца, мутиводу и манипулатора најниже врсте, што кулминира отправљањем Марића назад у „илегалу”, са туђим пасошем у рукама… У истој сцени, Слободан Маруновић као министров брат Ђурић понаша се крајње ауторитативно на сасвим простачки начин – виче на Спасоја, служавки се обраћа са „мала“ и слично. Ова оваква интерпретација ова два лика овако делују опасно, много снажно, ефектно… Бранка Оташевић је Рину, прељубницу и спонзорушу, одлично играла на идеји да су лепота и грамзивост прирођене особине и да их се не треба стидети. Њена Рина је хладна бескрупулозна манипулативна, она интензивно флертује са бившим мужем након његовог повратка (да би се осигурала за случај да он ипак добије парницу); да би публика схватила да је Ринин и Новаковићев (Александар Радуловић) брак фарса (што је сасвим очигледно већ из чињеница да обоје имају љубавнике/љубавнице), он флертује са служавком, преврће очима на Ринине изјаве да њихов брак не сме бити разорен новонасталом ситуацијом и слично; а морална трулеж целог окружења додатно је утврђена механичко ласцивним понашањем служавке Софије (Радмила Божовић) према сваком мушкарцу вишег положаја са којим дође у додир… Горан Вујовић, као Анто, врло успешно је подцртавао комедију у овој суровој драми… Александар Радуловић, Лазар Драгојевић, Славко Калезић, Слободан Маруновић и Стеван Вуковић су „организовану криминалну групу на црногорски начин”, која успешно извела савршен злочин из користољубља, тачно и упечатљиво представили као стоглаву хидру спреге високог капитала и коруптивне власти.
Сценографија Весне Поповић која гледаоце дочекује док улазе у сали и заузимају своја места, асоцира на измештену радњу овог дела. Наиме, лево и десно одромне кулисе које асоцирају на камене громаде Црне горе. Боја и патина зеленкаста на „жабокречину“, али више на „лов у мутном. Узан ходник на тескобу и клаустрофобију. Са минимум реквизите (углавном намештај) допушта да се мизанцен одвија неометано. Музички инсерти као иу „немих филмова” су ту да ознаће промрну сцене или подцртају значајну радњу означену од стране редитеља.
Све у свему – представа на нивоу рејтинга значајног Интернационалног квалитетног Фестивала у организацији Владе Брко дистрикта. Браво!
Пише: Предраг Нешовић
Фото: Дејан Ђурковић