Скоро сам прочитао једну књигу у чијем предговору стоји да је посвећена свим људима који ју никада неће прочитати. Нажалост, ми смо сви мали робови људима који су се оградили милионима. Позориште може покушати, али не може пуно тога да уради. То је реалност.
Улогу Милана Новаковића у представи Егона Савина „Покојник“ а по тексту Бранислава Нушића игра Александар Радуловић, познати црногорски глумац. Сваки Нушићев текст је и слика данашњег времена, увијек исказана бритко без калкулација. Такав је и текст кога је написао при самом крају живота. Како је доживио све то на даскама које „живот“ значе, овај пута нам прича Радуловић.
Нушићев Покојник, често је на даскама. Као и увијек веома актуелан?
Ми у Црној гори нисмо имали прилику да га видимо последњих тридесет година. То што смо урадили је лијепо, а лијепо је да после короне можемо да путујемо и дођемо на фестивал. Овдје сам први пута, и јако ми се допада атмосфера. Ова представа је оплеменила наш репертоар што се посебно видјело на премијери у Подгорици прије петнаестак дана, док је љетна премијера била у Тивту 31. јула.
Нушић је Покојника написао пред смрт, прије осам – девет деценија, а као да је писан јуче?
Овај текст као да је писан јуче, јутрос. Публика је одреаговала на реплику да мртви гласају на изборима. Видим да је исто и код нас и код вас. Када смо ушли у Босну на билдбордима су само политичари као и код нас. То је знак поремећених вриједности. Ово је тријумф најгорих ђака! Криминал и политика су дубоко спрегнути, и то су постали путокази и системи вриједности на овим просторима.
Као и у Нушићево вријеме, новац је све …
Блокираћемо се милионима каже Нушић и тада нам нико ништа неће моћи. То је за мене најјача реплика. Када се човјек накупи новаца онда ради шта хоће, онда купује и морал.
Позориште препознаје болести друштва. Да ли је довољно само препознати или и покушати лијечити?
Препознати можемо, али лијечити не можемо, јер људи на које је ово усмјерено и нису ту. Њих позориште не интересује, они су негдје у кафани пијани, или се дрогирају. Ми можемо само да скренемо пажњу. Скоро сам прочитао једну књигу у чијем предговору стоји да је посвећена свим људима који ју никада неће прочитати. Нажалост, ми смо сви мали робови људима који су се оградили милионима. Позориште може покушати, али не може пуно тога да уради. То је реалност.
Излаз?
Није рецепт побјећи. Рецепт за срећу не постоји, нема универзалног рецепта. Ја лично имам излаз кроз своју породицу, неко тражи други начин.
Код Нушића нема срећног краја?
Ово је последњи Нушићев комад, и Нушић је знао да кокетира са свима да би опстајао. Покојника је завршио тик пред смрт, и горко је и реално. Ту није кокетирао.
Која порука се може извући, није ваљда све безизлаз?
Каже Његош: Гледа мајмун себе у зрцало. Данас не треба да замајавамо дјецу да нешто нису урадили, треба да их саслушамо, подржавамо и да не критикујемо превише. Јер нема разлога за критику, посебно ако нису још стигли било шта да ураде. У ово вријеме је нормално да ти радиш свашта. Добро се каже у овом комаду, шта је то када од двјесто направиш четристо, од четристо осамсто, ту се не приговара. Новцем се купује статус сваке врсте.
Пише: Миљана Ђурђевић
Фото: Дејан Ђурковић