Нико не полази са идејом да некога одушеви, већ да из нас изађе нешто као мисао која постоји у нама, а оно што се види је материјализација те наше мисли. Чудан је то пут! Не могу да га објасним.
Дервиш и смрт се често игра у разним позориштима. Да ли је могуће сваки пута урадити нову, различиту сценографију?
Ово је тема која дубоко лежи у сваком човјеку на Балкану. То је лектира коју сам читао у младости које је за мене било баш потресно, мада нисам тада баш много тога раузмио, али ми је било јасно да то није обичан текст. И онда, након дуго година позоришног искуства, дође прилика да артикулишеш то што ти се у глави мота. Не само да артикулишеш него да то и материјализујеш. Ја сам покушао да тај свој сан урадим са дивним људима из позоришта у Бања Луци чије је повјерење, у оно што сам замислио, било огромно. Позориште је један велики колективни чин у коме од најситнијег зрна пијеска до главног актера све мора да функционише како би публици пружили незаборавне моменте или вече.
На сцени сте имали веома функционална рјешења. Tо је потврдила и публика аплаузом?
Нико не полази са идејом да некога одушеви, већ да из нас изађе нешто као мисао која постоји у нама, а оно што се види је материјализација те наше мисли. Чудан је то пут! Не могу да га објасним. На крају је све испало добро. И ја знам да је то добро, а често се запитам како смоми то све урадили
Када представа гостује изван матичног позоришта, сценограф има највише посла да сцену прилагоди новом простору, који је обично различит?
Не мора то увијек бити проблем. Свака сала је другачија. Морате да се сналазите у задатим димензијама. Мислим да смо се добро снашли. Код нас у Баља Луци је сцена дужа за неких четири – пет метара, па смо морали неке елементе да редукујемо. Надам се да то није нико ни примијетио. Нови простор је увијек додатни изазов, али из искуства знам: ако је нешто добро, тоје добро гдје год то поставите.
Требало је наћи и елементе којима ће сцена одисати архитектуром тог времена. Који елементи по вама имају највећи симболички значај?
Ако све анализирамо ту има назнака архитектуре која је блиска овим просторима и времену у које је смјештена радња. Лустери који су популарни дио архитектуре из турског времена, посебно религиозне архитектуре, представљају свјетлост, космос … То је била главна инспирација.
Много сте запослени шта бисте издвојили оисебно, наравно поред овога што смо видјели вечерас?
Пре пар мјесеци била је премијера „Историја Глембајевих“, изузетан театарски чин, потпуни театар, мало различит од овога што смо видјели вечерас у односу на дизајн, али у односу на енергије то је потпуни театар што представља ужитак за сва чула.
Шта је то ново што радите?
У овом моменту, завршила је премијера представе „Човекиз Каштела“ у Сомборском позоришту редитеља Маријана Нећака.То је један страшно интересантан тип позоришта које мој пријатељ Маријан Нећак његује. То је музички театар, али веома специфичан. Такође, вечерас на фестивалу у Суботици игра се једна представа гдје сам ја сценограф. Да скратим, три премијере имам исте вечери, баш много!
Како се Македонац сналази у Босни?
Ми смо до прије пар година били једна држава и широм те бивше државе имам много пријатеља. Састао сам се и са мојих неколико пријатеља у Брчком. Ја се на цијелом том просторуосјећам као код куће.
Очекујете ли награду?
Моја највећа награда је овај аплауз који сам чуо вечерас.
Разговарала: Миљана Ђурђевић
Фото: Дејан Ђурковић