Вриједно је дивљења на који начин, храбро, лијепо и пјеснички Цвијетић говори о свима, без обзира на околности које су застрашујуће.
Ово је друга представа на Фестивалу која је на тему прошлог рата. Како ви доживљавате ову представу и улогу коју играте?
То је некакав пјеснички документ Дарка Цвијетића, то је један диван текст. Познато је да се Камерни театар бави ратним темама. Tреба његовати јаке приче, а имамо и одговорност и обавезу да причамо о оном што нас се тиче.
Добар дио публике је напустио салу?
Да, живот је чак и тежи од тога. Позориште има обавезу и дужност да олакша истину каква год она била. Ми смо се надали таквим реакцијама, јер нормално је да људи у шоку изађу и не наставе гледати. Тоје у реду и људски.
Изгледа да вас хоће овакве улоге. Да ли је тешко ући у такав лик?
Ја се трудим да сваки глумачки посао раставим на елементе. Не идем од тога да осуђујем лик кога играм него тражим некакав здрави разуму њему. Да ли успијевам у томе или не ја то не знам, а по реакцијама публике је јасно да смо постигли саму суштину онога штосе од нас тражило.
Када сте добили текст како вам је он изгледао послије првог читања?
Ово има неку врсту пјесничког олакшања када се чита, има пјесничку вриједност. Има књижевну љепоту. Ако постоји тако здраво и лијепо пјесничко дјело какав је Шиндлеров лифт онда глумац пронађе мотиве унутар тога.
Да ли овакве улоге остављају трага на самом глумцу?
Остављају доста. Све што се догађа на сцени није изван мене лично. То су ствари које су већ перципиране у животу. Тешко се бавити унутрашњим животом лика каквог играм. Заиста је тешко. Из тога је се тешко и вратити и почети то посматрати критички.
Да ли су нам потребне овакве представе? Колико су оне оправдане и чему доприносе?
Наравно да су потребне јер једино на такав начин можемо једни друге погледати у очи и схватити о чему се ради. Тај Цвијетићев лик је фасцинантан. То ме је оплеменило. Упознао сам човјека који живи у Саве Ковачевића 15, у црвеном солитеру, и упознао сам ствари које је он својим очима гледао и доживио. Вриједно је дивљења на који начин је, храбро, лијепо и пјеснички Цвијетић говори о свима, без обзира на околности које су застрашујуће. Човјек као биће највише страда, а које су околности у питању је мање битно од тога да је уништена једна генерација.
Разговарала: Миљана Ђурђевић
Фото: Дејан Ђурковић