Сви имамо проблеме са бирократијом. Ја се сваке године једва упишем на факултет због тих папира. Стално имам проблеме са тим папирима.
Каква је представа „Господин Ноубади“? Како сте је ви доживјели?
У представи се ради о једном, малом, јадном, недужном човјеку, господину Ники Ништу. Има један мали проблем. Деложирају га из кућице у којој живи заједно са својом мамом и баком Љубицом. И он јадан, сав тако изгубљен, не зна пронаћи пут и не зна се снаћи. Мора у велики град како би ријешио све папире за ту своју кућицу да га не деложирају. Онда иде по тим општинама, од шалтера, до шалтера и ту настаје сва та перипетија, око тих папира. Он нам показује колико бирократија може да измучи човјека да изгуби себе.
Са којим сте се изазовима посебно сусретали приликом стварања лика којег играте? Колико Вам је главни лик близак?
Лик којег играм ми је врло близак. Сви имамо проблеме са бирократијом. Ја се сваке године једва упишем на факултет због тих папира. Стално имам проблеме са тим папирима. Тај лик ми је тако природно дошао. Поготово кад не знаш неке ствари, када не знаш гдје који папир тражиш, шта треба. Ја сам исто збуњен тим процесом. Тако да ми је то фино сјело, јер ни ја никада нисам знао шта ми све треба да би остао у својој кућици.
Да „Господин Ноубади“ није то што јесте, да је имао „везу“, не би се суочио са свим тим перипетијама? Је ли тако?
Нико је баш онај најобичнији човјек, грађанин који нема никакве везе, никакве штеле, договоре, није ни у каквој странци. Само жели, након свог посла, којег је исто изгубио, да се врати кући и да има свој мир. Они му узимају тај мир, баш тако што га избацују изе те кућице. И зато је та прича посебна, јер говори о тим обичним људима који немају ништа, који се боре.
Шта нам, након све те борбе са бироктријом, жели да поручи Господин Ноубади?
Мало је депресивна порука. Он нам поручује да нема неког излаза и да је обичан човјек немоћан пред бирократијом ако нема везу.
Пише: Маја Ковачевић
Фото: Дејан Ђурковић