Маринковићев „Киклоп“ након четири деценије је поново у театру. Сигурно да за то има много разлога?
Задња представа „Киклопа“ била је још 1976. у Загребу у режији Косте Спаића а са Радом Шербеџијом у главној улози. Након тога дошао је филм Антона Врдољака, и нешто прије од годину дана и ми у “Гавели” смо се одлучили упризорити „Киклопа“. Чини ми се да има доста добрих разлога за то, јер ако знамо да Ранко Маринковић радњу смијешта у предратни Загреб – у вријеме безнађа, хаоса, страха, распада моралних вриједности – свега онога чему ми свједочимо итекако и данас. Чак, чини ми се у неким стварима има пуно више, посебно страха, па чак више и од времена када настаје роман око шездесет пете. У једном разговору након премијере са нашим публицистом и критичарем Игором Мандићем рекао ми је занимљиву ствар: да за разлику од „Киклопа“ из седамдесет шесте године ми данас имамо свеприсутан страх којег у то вријеме није било, а он је темељна одредница овог романа. Мислим да сам у праву да данас постоји много разлога да се „Киклоп“ поново игра.
Избор редитеља за овако обиман и захтјеван текст је веома важан. Шта је пресудило да то буде Аночић?
Позвао сам Сашу Аночића, редитеља који иначе у својим представама воли имати овакве антијунаке, осјећа према њима некакву топлину, саучешће, хуманост и он је био у стању да основну идеју из романа постави на позорницу.
Овакве представе могу, да тако кажем, себи дозволити само велики ансамбли?
“Гавела” је у Хрватској највећи глумачки ансамбл, има 46 глумаца, а овдје, на сцени, их је двадесет. “Гавела” као велико казалиште мора повремено имати на репертоару тако велике представе гдје се провјерава умјетничка, организацијска и свака друга спремност за велике наслове као што је „Киклоп“. Ја сам релативно нов на челу “Гавеле”, хтио сам да своју мисију у “Гавели” започнем са нечим великим и тешким, па ће ми ваљда касније бити лакше. Ово је заиста велики материјал коме можете приступити и реалистично, кафкијански и пиранделовски. Мислим да се Саша Аночић у сарадњи са драматургињом Петром Мрдуљаш приближили нечем што највише личи на филмски сценарио. Наравно ту није представљен цијели Маринковићев роман већ су узели сцене које су им се чиниле казалишно најпотентније. Није било лако све то сабити у три сата.
Представа наглашава страх. Које вријеме слика та константа: оно када се радња одвија у роману или садашње вријеме?
Вријеме је такво да сви осјећамо некакав страх, а у ствари не знамо чега се бојимо. Мислим да би се ипак сви ти страхови могли артикулисати. Познати књижевни теоретичар, Иво Франгеш, је рекао да је Ранко Маринковић уз познати Ерос и Танатос увео и трећи фактор – Фобос. Баш због тог трећег фактора „Киклоп“ је данас и савремен, актуелан, близак и модеран.
Публика?
Видим да је публика и у Брчком одлично реаговала и да је сала пуна. „Киклоп“ по истраживањима спада међу три најгледаније представе у Хрватској. Мислим да ће ова представа имати лијеп и дуг казалишни живот.
Разговарала: Миљана Ђурђевић
Фото: Дејан Ђурковић