Разговор са глумцем Владимиром Ђорђевићем

Ваша улога у представи дјелује као глас разума. Покушавате, као једини образован човјек у тој групи, да балансирате између жеља власти и онога како би заправо требало бити. На крају ипак попуштате и предајете се већини. Како налазите повезницу са ваше улоге и већине која преставља власт у представи, са системом у коме тренутно живимо?

Лик Учитеља је у овој Пејаковићевој концепцији, постављен тако да се прикаже као један од најобразованијих међу њима, али на крају подлијеже утицају и предаје се, јер је у мањини. Он у одређеном дијелу комада схвата да је сам, да не може да их мијења и онда пристаје да мијења Шекспиров текст, почиње да пише стихове који одговарају менталном склопу те власти и самим тим иде им уз длаку, не сукобљава се са њима, мислећи да ће линијом мањег отпора доћи до неког резултата. Али у суштини и у овој Пејаковићевој поставци видимо да је крај мало измијењен и одједном постаје трагедија. Циљ је био да се представом изнесе порука, да се види у каквом окружењу ти људи живе и да се нађе повезница са данашњим временом. Можда се неко и препознао у представи, па је имао неку реакцију на то.

Судећи према реакцијама у публици, много се људи и препознало у вашој представи. Али како ви на крају све то гледате, има ли смисла, као појединац супростављати се или нам је нужно приклањати се систему?

Позориште само, као полазна тачка, не треба да нуди рјешења на та питања. Оно је ту да постави питање, изнесе проблем, а на публици, на гледаоцу је да то анализира, прихвати или присвоји и на крају сам нађе неко рјешење. То је негдје иначе циљ и сваке представе. Који год текст да поставимо, очекујемо да након тога људи оду кући да размишљају о томе, да их дирне, без обзира да ли је катарзична, да ли је комична, да ли ће се смијати три дана, плакати или поистовијетити се са ликом на сцени.

“Представа Хамлета у селу Мрдуша Доња” извођена је неколико пута у Брчком. Како је бањалучко позориште и редитељ Никола Пејаковић ову представу другачије донио?

Иако је ова представа у Брчком гледана више пута, сам избор селектора доказује да смо допринијели томе да се тај текст сада прикаже на неки потпуно другачији начин. До сада није на овај начин представљана, не знам да је неко представу окренуо до те мјере као што је то Пејаковић урадио, па је самим тим занимљивије и интересантије што је све помјерено у ово доба, а опет је остало то наријечје у коме је писано, тако да мислим да је то довољно занимљиво да би људи дошли да поново погледају.

Разговарала: Дејана Крстић

Фото: Дејан Ђурковић