Razgovor sa Vladimirom Kecmanovićem, autorom romana “Osama”

Posljednje natjecateljske večeri Kazališnih susretanja odigrana je predstava “Osama – Kasaba u Njujorku”, rađena prema romanu Vladimira Kecmanovića u dramatizaciji Koste Peševskog i Darka Bajića, koji je i redatelj ovog komada. U razgovoru s Kecmanovićem doznajemo detalje o postavci teksta, njegovoj suradnji s tetaraskom ekipom …

Nakon romana Top je bio vreo, dolazi i  Osama kroz lik nesretnog Baje. Živopisnim bosanskim govorom kreirate likove na raskrižju povijesti i sadašnjosti. Koliko u tekstu, koji na početku počinje sretnim danima sarajevske raje, ima autobiografskih momenata?

Za razliku od prethodnog (Top je bio vreo) u ovom romanu nema ništa autobiografsko. Ali, opet s druge strane, pisac kad piše ne može da piše van sebe, znači da ono što piše ili je sam doživeo u neposrednom životu ili je doživeo u pričama drugih ljudi, u onome što je čitao ili o onome što zna. Mnogo toga što je doživeo transponuje u neko drugo vreme i sredinu. Ne posoji roman koji nema autobiografski karakter jer je čovjek ne može da piše o onome što ne zna.

S obzirom na temu u kojoj se povijest ponavlja, kao i ostalih motiva koji dodiruju zbilju, kako biste žanrovski nazvali ovaj komad?

Ova predstava je dobrim delom melodrama i tu je Darko Bajić iskoristio jedan potencijal koji ima moj roman. On se mogao raditi na više načina, ali reditelj se opredelio za melodramu i tome nemam šta da prigovorim. Ja bih se opredelio za neko drugo čitanje, ali onda me možete pitati zašto nisam to radio.  Mislim da je njegovo čitanje najbolje,  u smislu komunikativnosti za današnju publiku, i na tome sam mu zahvalan jer je napravio prestavu koji je apsolutni pozorišni hit.

Imamo živog pisca, živog dramaturga i živog redatelja. Koliko su vaša mišljenja bila suglasna i je li bilo mjesta sukobu prijedloga i indikacija?

Verovali ili ne, ali nije bilo sukoba. Pročitao sam prvu Kostinu dramatizacije i bio sam prijatno iznenađen što je uspeo dužu verziju staviti u realitivno kratku formu drame, a da pri tome uzme sve bitno iz romana, ako izuzmemo dva krupna elementa koja se nisu mogla nigde smestiti. Odgledao sam kratko samo jednu probu i kada je sve bilo završeno, do progona, bio sam oduševljen. Nije bilo sukoba jer se stvarno nisam petljao u njihov rad.

Koliko se zapravo adaptirani tekst za dramu razlikuje od izvornog teksta romana?

Ova adaptacija se bitno razlikuje od mog dela, ma koliko priča ne odstupa od njega, ali naprosto roman je mnogo veća forma i svaka adaptacija romana je izbor. Mislim da se Darko Bajić vrlo talentovano i inteligentno opredelio za jedno čitanje tog romana, melodramu, a što jako dobro fukcioniše. Tu je i Kostino čitanje, i gluma koja je urađena s mnogo entuzijazma i talenta. To što se Darko opredilo za mlade glumce bila je dobitna kombinacija  jer su uneli sebe u predstavu. Siguran sam da je od svega što je rađeno po mojim romanima ovo najbolje.

Razgovarala: Ivana Pirić

Foto: Dejan Đurković