RAZGOVOR SA: Glumac Alban Ukaj

Mislim da teatar može promijeniti stvari. Suludo je reći da će promijeniti svijet, to sigurno neće jer ne želim zvučati kao utopista, ali nešto može promijeniti. Nije malo imati ispred sebe 200 ili 300 ljudi koji gledaju i slušaju. Možda ćemo ih nervirati, možda nekoga tjerati na razmišljanje. Mislim da je to trijumf.

Predstava Sarajevskog ratnog teatra koju ste izveli večeras pred brčanskom publikom poprilično je zanimljivog naslova. Treba poprilično “izlomljen” jezik i koncentrisanost da bi se izgovorio. Koliko je koncentracije trebalo da bi bilo pripremljeno ovako nešto što ste igrali u Brčkom?

Mi smo ovu predstavu radili u dvije etape. Predstava je nastajala tokom proba. Prvenstveno je Nejra imala tekst “Crveni kofer” koji je govorio o odlasku mladih ljudi iz Bosne i Hercegovine. Potom su Aleš i Nejra zajedno napisali tekst koji je dobio naslov po pjesmi benda “Protest” a koristili smo i neke njihove numere. Dakle, radili smo u dvije etape s pauzom između. Proveli smo istraživanje na našoj Facebook stranici, imali smo pitanja o razlozima zbog kojih bi ljudi otišli ili ostali u BiH. Dosta replika koje koristimo u predstavi smo izvukli iz toga. Znam da sve ovo izgleda montipajtonski ali to su izjave koje su ljudi napisali. Predstava je u Alešovom stilu. Ovo je komedija apsurda sa sarkazmom a naginje i prema političkoj satiri. Ovo je repertoarska predstava i publika je voli. S druge strane ne koketira sa narodnim veseljima.

Koliko je zapravo vama kao glumcima bilo teško pripremiti sve ovo na sceni? Pored glumačke spretnosti bila je potrebna i dobra fizička kondicija.

Da. Imali smo dosta fizičkih priprema. Radili smo kola, po prvi puta su se neki od nas s time i susretali. Radili smo izvornu muziku, balkansku. Bili smo koncentrisani više na BiH i bilo nam je zanimljivo. Ovo je timski rad i svaki put kad neko slučajno napravi neku grešku svi to osjetimo jer u ovoj predstavi svi funkcionišemo kao jedan organizam. Mi smo jedni drugima gradili uloge. Zato predstava ima ritmički tempo, vrlo je jasna. Kad negdje malo pada to je kao kad neko u simfoniji pogriješi sa činelama.

Da li je bilo posebnih izazova tokom priprema ili izvođenja?

Bilo ih je. Bilo je i zanimljivo. Nešto što nas sve trenutno zanima a čime se ne bavimo toliko. Aleš malo direktnije govori, upire prstom u društveno-politička dešavanja. Ogorčeni smo situacijom svih ovih godina i onda ovo dođe kao javno mjesto izražavanja. Kao neki ventil.

Postoji li za Vas kao glumca neki izazov? Nešto što biste željeli raditi a niste do sada imali priliku?

U zadnje vrijeme se pokušavam sam pokrenuti, da ne čekam da snove ispunjavam tako što će me neko zvati da to radim. Skupilo se nas nekoliko, imamo svoje udruženje “Kontakt” i radimo ono što mi želimo.

Razgovarala: Alma Kajević

Foto: Dejan Đurković