Уз драму Жарка Миленића: Лир, бивши краљ – трагедија која се смеје

Хтео сам да будем оригиналан. Нисам створио ни једног злочинца, ни једног анђела (иако нисам могао да заобиђем Луде), никога нисам оговарао, никога оптуживао.

Антон Павлович Чехов

Жарко Миленић, драмски писац, са обимним опусом, у жанровском распону од жестоке комичне драме, која представља изазов за савремени па и сваки други театар, па до драме апсурда ХХI века. Књига која је пред нама/вама, је репрезентативан примерак једне одличне драмске школе која је учила и научила овог писца једном значајном мајсторству: да, чврсто постављени карактери, у којима се крије кôд судбинског удеса јунака, је једини прави пут за истинску узбудљиву драму. Она врста драмског умећа кога препоручује оригиналност а одређује истински квалитет. Књига која свакако завређује озбиљан суд стручне анализе. Потписује је аутор генерацијски јако близак нашој данашњици што се и осећа. Наиме, драма кохерентне драмске радње, у сваком смислу особених карактера, богатог и сочног језика, има снажну потребу да битно утиче на људе и стварност, у правцу њиховог мењања на боље. И сам свестан своје немоћи у таквој врсти делања, овај писац ипак, поштује своју потребу. Најзад, ни време га, на његову и на нашу жалост, није демантовало у том и таквом, креативном замаху.

У ери агресивног позоришта многи драмски аутори (они најбољи) посежу за древним и већ осведоченим темама не зато да би у туђем тексту открили и истражили своју интерпретацију, него зато да би у туђој идеји нашли себе као писца. Таква је и драма ЛИР, бивши краљ, која је међу овим корицама захваљујући издавачу УМЕTНИЧКОЈ АКАДЕМИЈИ „ИСТОК” из Књажевца, која се бави и пропитивањем театарске поетике унутар савременог театарског тренутка у озрачју апсурдног театарског сензибилитета.

У драми која је плод ауторове имагинације, издваја се, како би математичари рекли, заједнички именитељ, а то је – иронија. Иронија чини ову драму кохерентном и у том контексту значајном за проучавање, али и практичну позоришну употребност. Ова „трагедија по Шекспиру” богата иронијом као ауторским средством при третману теме, прераста у „трагедију која се смеје”.

О драми Лир, бивши краљ, према истоименој драми Виљема Шекспира, од самог њеног настанка, од пре двадесетак година, било је доста усмених коментара у позоришним круговима. Питало се је ли „то” што је Миленић написао заиста Миленић? Чини се одвећ јасним, али није наодмет напоменути да не постоји једна права верзија и право тумачење неког дела. Колико је читаоца толико је и различитих читања, а неко дело не чине само исписане реченице. Крећући из тог гледишта, тврдим да је Миленићев Лир … уистину само Миленићев. Миленићев Лир…, ако га тако можемо назвати, је тачно погођена атмосфера и стање ликова који изговарају Миленићев текст. Тако конципирана ова драма осликава – и раније уочену – озбиљност приступа и показује колики простор заузима савременост у драмском опусу Жарка Миленића. Такође, показује и вештину и спремност аутора ка експериментисању, односно истраживањима у новим и међужанровским формама. То је својеврстан експеримент јер „корен речи експеримент, значи: ићи ван граница, – екс/пери: упустити се у непознато, испробати нове ствари, испробати хипотезе уместо искуства. За разлику од научног експеримента, уметнички експеримент проширује сфере искуства уместо сфере знања. Значајно достигнуће паратеатарског експеримента Гротовског, био је покушај да се поново дефинише шта је суштина позоришта”. Позориште данас треба „нове форме” како би опет постало озбиљно и важно.

Без обзира на многе горке истине о савременом животу, које ова драма обрађују и без околишења описују, повод су бројне тамне појаве наше друштвене стварности, израз недвосмислене жеље и става њеног аутора да је неопходно и да се нехуманост наших данашњих друштвених прилика и односа који у њима владају могу и морају изменити? У светлу савременог животног тренутка, без обзира на то када је написана, драма је веома актуелна.

Као заговорник театра у којем се глумац користи првенствено текстом у грађењу улоге, Миленић је аутор чије су драме успешне, доиста занимљиве и публици и читаоцима блиске, па они добијају јасно дело у коме се одмах похватају смислови. То је и у драми ЛИР, бивши краљ, трагедији по Шекспиру у пет чинова, која показује да је тачна тврдња да се од добре теме може увек написати добар драмски текст. Поготову када је реч о Краљу Лиру који обилује идејама које се као потицај нуде свакој пишчевој надарености.

Шекспир је занимљив јер наводи да наслућујеш. А Миленић се служио свим драматуршким методама изневеравања Шекспировог ауторства. С обзиром да га занима процес стварања драмског текста, а не „сустав драмске приче” јер му је „свака прича конструкција која када се почне препознавати постаје клише”, он Лира деструира, с њим експериментише и нуди своју, и њему занимљиву причу. И своју стваралачку креативност усмерава на процес. У писању Миленић је прво кренуо од радње а затим пустио да сама радња створи ликове. Наоружан темом, базираном на догађајима без артифицијелних временских или просторних ограничења, он се свом снагом свог стваралачког ега послужио аристотеловским учењем драматике о „позната” три драмска јединства.

Врсни драматичар Жарко Миленић се радикално дистанцирао од Шекспировог Краља Лира кога познајемо и који је класика.  Ни најмање га нису обавезивали уобичајени клишеи када је реч о Шекспиру. Није оставио ни његов костур, није оставио ни мрву наде за  свет у коме је политика постала стварност. У његовом драмском тексту не постоји добра ћерка (код Шекспира је то Корделија), из његове стварности нема излаза. Катастрофа је била неизбежна и те 1994. године када је драма написана. Ово није драма из Шекспировог шињела, ово је аутохтоно драмско остварење аутора Жарка Миленића. Миленићев Лир, бивши краљ остаје сам на позорници (читај: на кугли земаљској) те се у потпуном миру посвећује својој смрти. Ретко када сам прочитао у једној драми да неко с толико жара одлази у смрт као тај интелектуалац без обавеза. Иза ове драме, скривена је једна од савремених драма апсурда. Из сваке реплике исијава високи неред овог ишчашеног света потпуно лишеног људи.

Разлика између позоришта и живота је у интензитету који у овој драма свуда и у свакој сцени избија. Аутор у име такозване нове позоришне осећајности редуцира, али не поништава, Шекспиров текст, него и прави смисао своје реинтерпретације. Устрајава да читалац (поготову позоришни стваралац) препозна невидљиву нит која повезује комичност драме која је, уствари, „трагедија по Шекспиру”. Кад бисмо у једној синтагми требали сажети смисао ове драме, рекли бисмо да јој највише пристаје синтагма „трагедија која се смеје”. Као аутор ослања се на упитни таленат свих других коаутора у процесу ишчитавања, освешћивања и разумевања своје поетике, којој драмска књижевност данас „није довољно потицајна”.

Како би у томе био што оригиналнији, до чега јако држи, у своје остваренје убацује њему разумљиве и савремене ситуације очекиваних ефеката. У доба вишка речи, вике и галаме допушта да ликови у драми особито уверљиви, и још више говоре о судбини савременог човека који попут Чехова „осећа сам како прождире свој властити живот”. Миленић због устрајавања на ауторству не приказује живот „онаквим какав треба бити, какав се снива у сновима” но „онакав какав јесте”. Миленићева драма је ауторов доживљај живота и човекове судбине; пре свега, судбине која нам се дешава сада и овде, али са увидом који трансцендира ка општијим, универзалним значењима. Исфорсирано се обрачунава са традиционалном позоришном поетиком. Тумачењем шекспировске теме аутор је пронашао лек који је тражио за дијагнозу Краља Лира у ХХI веку.

Миленић Шекспира ни на који начин није извитоперио. Односи међу ликовима, њихова позиција и мотивација, међусобни сукоби, прецизно су подвргнути хиперболичном читању које с друге стране нуди поступак који се појачава до апсурда, а међузбивање отпада. Драма је смештена у садашњост, у досаду и беду нашег данашњег односа према живота у њој. Он је као аутор завукао руку у богату ризницу стварности и извукао из ње увек актуелну причу… и пустио је на позорницу да се снађе. Завидне литерарне вредности, она оставља простора извођачу да се стално поиграва њоме и пред очима гледаоца твори чудесне светове. А данашњи гледалац када одлази у театар, он унапред зна шта га тамо чека. И не само то – прича му је толико позната из стварног живота.

Проматрана у појединим својим деловима или као целина, драма Лир, бивши краљ је значајна и вредна за позоришно постављање: сигуран сам да ће нам се тиме границе поимања позоришта сигурно понешто и да прошире.

Дакле, пред собом имамо једну вредну књигу са драмом Лир, бивши краљ, снажне по слободи уметничког израза, драмске форме, језика и стила која подразумева, барем исту толику слободу и  „с оне стране рампе”: при редитељском и глумачком читању. У сваком случају, драма објављена у овој књизи заслужује пажњу наших позоришних делатника, јер поред живота који ће имати у овој књизи заслужује и сценско извођење. Познато нам је да је лепо бити читан али, драме су у питању, још је лепше бити и гледан; па ево књиге чија драма може наставити своје животно трајање на сцени.  Зрела, промишљена и смишљена, ове драма обасјана драмском речју препоручује се да оживи театарским гестом. И то на велика врата. Она итекако иште (и заслужује) позориште. За њу граница између позоришта и  стварности (читај: живота) не постоји.

Пред нама је драма која представља право освежење у савременој драмској продукцији. Слојевита драма чија се значења никако не исцрпљују првим читањем.

А најбоља и јесу дела која траже да им се поновно враћамо.

Пожелимо јој дуговечан живот на  великој театарској позорници у сталном дијалогу и садејству са публиком.

Пише: Предраг Нешовић
Фото: Фејсбук профил Жарко Миленић