Округли сто након представе „Кад би Сомбор био Холивуд“

Ауторски пројекат Кокана Младеновића инспирисан драмом Радослава Златана Дорића „Кад би Сомбор Био Холивуд“ у извођењу Народног позоришта Сомбор је  представа која је одиграна треће фестивалске вечери на  овогодишњим Позоришним сусретима у Брчком.

Како је речено на округлом столу, одржаном након представе, Сомборско позориште је вечерас брчанској публици представило нешто сасвим ново – представу без текста, представу коју су глумци изнијели својом енергијом, покретом и сценским наступом и показали да је представу могуће одиграти  и без говора само уз музику која даје шлагворт свему.

Модератор округлог стола Џевдет Тузлић у уводном излагању је рекао да је ово представа која се ослања на почетке филмске умјетности, сјећање на вријеме кога више нема.

Према његовим ријечима Кокан Младеновић је редитељ који је већ у преамбули свог вечерашњег сценског виђења остао доследан себи у критичком сагледавању времена у коме живимо показујући  како се мало тога и промијенило. Како су оне препреке које су постављане Бошњаку у Сомбору када је маштао о Холивуду присутне и данас.

Директор позоришта Михајло Несторовић каже да је ова представа дио  серијала сомборских прича у којој је неко од главних јунака неко од  заборављених и заслужних сомбораца и сомборских дешавања.

„Показало се да су приче универзалне и да припадају свима. Без снова, сновиђења и магије нема ни овог што сте вечерас могли да видите“, истакао је Несторовић.

Дајући ријеч селектору сусрета Жељку  Митровићу, Тузлић је нагасио да је за овај нијеми филм у театру  селектор сигурно имао своје разлоге да га уврсти у званични репертоар овогодишњих сусрета.

У поплави вербализма и демагогије имамо пресдтаву високог ризика и она се  окреће самој есенцији позоришта, а то је позоришни поступак, игра, машта … Видимо једну разиграну и раскошну представу која нас враћа у прошлост и можемо да се питамо да ли снови заиста постоје.

Ернест Бошњак је прошао своју муку и он је имао  своје снове, а да ли их ми имамо, запитао се Митровић.

Пјесник Борис Марић каже да је представа поетична и оно што буди у гледаоцу је сјета за давним временима у којима се сањало.

Порука ове представе је да треба да се пробудимо и да говоримо и подржимо људе са великим идејама. Представа оставља снажан утисак и на крају представе публику је преплавила тешка туга из саосјећања са човјеком који је имао једну велику идеју.

Осврћући се на сам почетак представе гдје протагонисти говоре о кину кога више нема, новинар Неђо Ђуровић је рекао:

„Не знам да ли сте свјесни да сте играли на даскама које живот значе а налазите се у простору који је некада био кино, а данас овдје засиједа Скупштина дистрикта, дакле опет једно кино. Мени је било незамисливо да сједим сат и по на представи без ријечи и останем до краја, па и на округлом столу. До данас ми је то било незамисливо. Наставите да покушавате,  јер ово је засиста добро и  као што сами рекосте снови никада не могу банкротирати.

Доктор Анто Басић каже да је до сада одгледао преко 500 представа, али овакву први пута.

“А све што је први пут итригрантно је, занимљиво а вечерас је ово доиста био доживљај. Не читати са екрана, не слушати гласове, него читати са лица ви сте то савршено вечерас урадили. Читали смо са ваших лица која су нам дословице исписала све и свако ваше лице нам је послало импресивну поруку  и то је оно што публика хоће, зна публика брчанска читати са лица, а не само чути добре текстове. Ви сте били генијални вечерас и дођите нам опет”, рекао је Басић.

Можда ову представу сви нису успјели довољно схватити, али ни једна од двије представе одигране претходних вечери није добила аплауз на отвореној сцени као што је синошња.

Пише: Миљана Ђурђевић

Фото: Дејан Ђурковић