Intervju sa selektorom Pozorišnih susreta Željkom Mitrovićem

Povodom 35. Susreta pozorišta / kazališta u Brčkom razgovarali smo s  ovogodišnjim selektorom Željkom Mitrovićem, redovnim profesorom glume na Akademiji umjetnosti u Banja Luci:

Kao selekor 35. Susreta pozorišta / kazališta Brčko distrikta BiH imali ste pred sobom, ne tako jednostavan zadatak, odabrati najbolje od ponuđenih predstava, a prema propozicijama Susreta, s akcentom na dramske tekstove domaćih autora. Koliko ste imali prostora u svemu tome i što je na kraju prevagnulo?

Sama činjenica da su 35. Susreti pozorišta / kazališta Brčko distritka BiH i da je taj broj koji festival obeležava, na neki način, slavljenički. Cifra 35 ima poseban značaj u toj desetici što obavezuje da se tradicionalno, novembarsko okupljanje pozorišnih stvaralaca u Brčkom, odigra na visokom profesionalnom nivou. Pošto čitav grad tih dana slavi pozorište i publika iz večeri u veče puni dvoranu u nameri da uživa u prošlogodišnjoj produkciji, na selektoru je velika odgovornost da između želja i mogućnosti po subjektivno- objektivnim estetskim kriterijima predloži reviju značajnih premijernih izvođenja iz BiH i okruženja, a ako mu se i posreći, onda će to biti na radost svih. Zašto posreći? Zato što iz raznoraznih tehničkih i organizacionih razloga, nekada, niste u mogućnosti da upriličite susret publike sa svim raspoloživim predstavama iz regije, ali i to je deo pozorišnog života. Dobro je što brčanski festival svojim kapacitetima može da ide u korak sa najsvežijim pozorišnim produkcijama i što podržava i ohrabruje najnovije tekstove i njihove autore, što je još jedan pokazatelj da ima nade za one koji izlaze na „daske koje život znače“. Kada su se prilikom finalnog vrednovanja predstava, sklapale kockice, i kada se kao činjenica ispostavilo da imamo praizvedbe, ne jednu, već pet napisanih od pet autora i više, jer su pojedini tekstovi nastali iz improvizacije i procesa rada čitave ekipe, onda dolazimo da saznanja da se pisci bore da ne spavaju i da njihov angažman pokreće druge, tj. čitav ansambl. Ono što je presudilo u selekciji predstava bili su kvalitativni parametri iz domena tematsko- idejnog okvira, rediteljskog koncepta, originalnosti, glumačkih dostignuća, ali i komunikacije kompletnog pozorišnog čina sa savremenim trenutkom … I naravno, treba razmišljati i o senzibilitetu publike koja je bitan učesnik na ovim susretima, u toj dugoj nedelji pozorišta.

Što ovogodišnji moto “Praizvedbe – uspkros vremenu!” poručuje publici i koliko taj isti moto oslikava temu Susreta?

Prva ideja za moto je bila “Hormon sreće”, što je citat iz predstave koja će, sticajem organizacionih okolnosti, i otvoriti festival. Kada se desi dobra predstava, publika i akteri na sceni budu obuzeti izuzetnim zadovoljstvom, tako je od antičkih vremena do danas. Dobro pozorište sigurno ljude čini boljim. Hvala Bogu da ove godine imamo pet praizvedbi, do sada je to nezapamćen broj. Pet predstava koje će publika imati priliku da vidi na festivalu koji neguje i podržava prvo i premijerno izvođenje domaćih tekstova iz prošlogodišnje sezone, su nas navele da u sloganu festivala bude termin praizvedbe. „Praizvedbe – uprkos vremenu!“ Praizvedba, kao nešto novo, stvaranje od početka. A drugi deo slogana inspirisan je onom izrekom koju koristimo kada hoćemo da objasnimo prilike u kojima živimo: „Da nije tužno, bilo bi smešno “, a znamo često da kažemo i suprotno. Živimo u vremenu izvrnutih vrednosti, u pravom smislu zlo i naopako, da je pravi incident kad nastane nešto iz sfere umetnosti. Kad pisac napiše dramski tekst, to neko treba da ceni i prihvati i usudi se na inscenaciju. Mnogo je lakše izabrati već viđeno i oprobano dramsko delo, gde će, uslovno rečeno, rizik biti sveden na minimum i ako postoji mogućnost da ne moraju da se plaćaju tantijeme, da se pisac upokojio odavno, to je već u samom startu olakšavajuća okolnost za onoga ko finansira predstavu, a danas je novac gravitaciona sila. Postavlja se pitanje, šta će biti sa nama ako nemamo našu priču, svežu priču koja će da nosi pečat vremena?

Koliko priče selektiranih drama korespondiraju s današnjim vremenom i društvom?

Direktna i indirektna veza postoji, počev od poremećenih porodičnih odnosa, preko istorijskih usuda i nepravdi koje su nam učinjene danas, sve do tog nesrećnog rata koji je obeležio naše živote i ostavio rane … Podstaći na razmišljanje i otvoriti pitanja, šta se to dešava danas? Ne potcenjivati publiku, držati je uvek u aktivnom stanju. To bi trebala da bude misija pozorišta, da bez obzira da li je reč o tragediji, drami ili komediji pokuša, makar na trenutak, da uvuče gledaoca u zagonetku smisla ljudskog postojanja koje se reflektuje na naše živote, sad – u ovom trenutku koji nije nimalo lak, na ovom civilizacijskom nivou koji kao takav se sve više udaljuje od ljudi, dobrih i čestitih … Na ovogodišnjem Bitefu u Beogradu moto je bio „Svet bez ljudi“ gde je publika imala priliku da vidi predstave koje su kao izložbe, šetate se i gledate predmete. Velika destrukcija je na delu, zdrave vrednosti postaju incident. Društvo je bolesno, samo kad pogledate idejni plan strukture vlasti po izbornom procesu, vidite da su vlastodršci vrednovali i smestili zdravstvo, sport obrazovanje i kulturu na poslednja mesta na lestvici. Ono što je najvažnije za jednu državi i narod, što ga čini i treba da ga održi, nalazi se, negde dole, pri kraju. Takva degradacija navodi teatarske ljude da progovore ili zaurlaju, nasmeju nas i rasplaču.

Hoćemo li imati priliku pogledati neke laganije predstave, razumljive za svaki profil gledatelja?

Stvaraoci sa ovih prostora ne mogu da pobegnu od našeg balkanskog duha i komike, pokušavaju da osvetle ono što nas muči, na način koji bi bio prihvatljiv kulturnoj publici. Imaćemo na programu poremećene porodične odnose u dve drame, jedna je iz zabiti Herceg – Bosne, a druga iz stana univerzitetskog profesora, koji uplivava u političke vode i trilerskim zapletom sklizne u sistem laži koje zamagljuju istinu; tu je predstava u slavu pionira filma na ovim prostorima, na prostorima na kojima se bioskopi gase, istorijska drama o Hasanu Kaimiji koja je aktuelizovana, dva savremena komada koji u direktnoj komunikaciji sa publikom progovaraju iz ugla nemoćnih i isfrustiranih ljudi o društvu u kom ništa ne funkcioniše u kome se normalni (a što je još tragičnije, mladi ljudi) osećaju suvišnim i neprihvaćenim, na koje se nadovezuje i predstava o korupciji u pozorištu i mulju u kom se svi nalazimo, tako da odlazak ljudi sa ovih prostora postaje logična posledica. Biće predstava različitih žanrovskih odredišta sa širokom pozorišnom lepezom od drame i komedije, preko burleske, groteske, društveno- angažovanih komada …

Koliko kazalište danas uistinu može progovoriti o teškoćama običnih ljudi?

U 21. veku smo i mi se nalazimo pred ambisom, u trusnom okruženju, gde naš život poprima nehumane dimenzije. Iako se svi zalažu „za bolji život“, shvatamo da smo daleko od njega. Srećan sam što i dalje tinja prkos pozorišnog esnafa i kreativnih ljudi koji poručuju, „nema povlačenja, nema predaje“. Ljudi se mobilišu, udružuju, prave koprodukcije, stvaraju predstave bez budžeta, istraživačkim i artističkim oružjem proizvode život na sceni koji svojom čarolijom daje nadu da ima svetla na kraju tunela.

Intervju uradila Ivana Pirić