Igrate profesora koji želi da napravi muzej revolucije u Banjaluci kada se već čuje zveket oružja?
Ja tada nisam tada bio u Banjaluci. Čuo sam čak da je neko hteo da minira spomenik na Kozari. Pljuje se po istoriji. Imam prijatelja u Vojvodini i išao sam sa njim na groblje gdje mu je otac partizan sahranjen. Tamo je bilo dosta spomenika sa petokrakama. Kada sam skoro otišao sa prijateljem da obiđemo grob njegovog oca svi oni spomenici, na kojima je bila petokraka, su prefarbani u belo. Pitao sam šta je ovo. Odgovori mi da je sada drugo vreme. Bože, svom ocu, kojim si se ponosio, farbaš spomenik! Kada su počeli da ruše spomenike i ruše i tope biste da ih prodaju – to mi je smetalo. Zato volim ovu ulogu. To je u mene i pitanje ličnih emocija.
Da li se istorija ponavlja?
Ako nastavimo ovako da budalasamo, može isto da se desi ovima koji su prije dvadeset godina izgubili živote. Možda ćemo poželeti neki novi muzej revolucije. Možda će neko da pokuša u stvarnosti ponovo da napravi ono što je bilo devedesete ili devedeset četvrte, pa će opet doći neko i to srušiti. Nažalost, mi smo takav narod. Ako se ne opametimo i ne počnemo da poštujemo sami sebe, kao što su neki pljuvali po istoriji devedesetih, neko će pljuvati u neko vreme i po ovoj istoriji sada. Zato mi kroz ovu predstavu šaljemo opomenu da je dosta rušenja vlastite istorije, vreme je da se uljudimo i počnemo da poštujemo, pre svega sebe.
Transformacija iz mrtvih u žive i nazad – nimalo lak zadatak?
Ja sam pokušao da igram onako kako to izgleda u nekim filmovima. Recimo ustane Frankeštajnovo čudovište i ide normalno kao da je živ. Sve izgleda kao kada sanjaš. Znači ponašaš se normalno, ali sa malom distancom jer si u komi, to je san.
Za ono što radimo na ovom svijetu, da li ćemo odgovarati na onom?
Nisam neki vernik i ne znam da li postoji život posle života, ali treba da postoji nešto što će nas voditi prema dobrim djelima. Da svi radimo tako ovo nam se ne bi desilo. Dovoljno je da smo dobri i da smo iskreni. Još mi je davno moja baba rekla: sa svakim, sine, dobro i lepo jer nikad ne znaš kada će ti ko zatrebati.
Ustajete iz mrtvih zbog nesavjesnih postupaka sina koji vas je povrijedio. Koliko je Ivan slika današnjeg društva i današnjih poimanja vrijednosti?
Pojedinci će se verovatno prepoznati ovde. Možda samo i zbog primisli da nešto urade kao što je uradio Ivan. Vidite šta se dešava: to je raspad porodice, raspad jednog čoveka. Videli ste šta rade Ivan, Miroslav, Lepa… to je raspad i rasulo. Mnogo takvih ima i u realnom životu. Vidite na sahranama, neki jedva čekaju da neko umre da mu među uzmu. Čovek se nije ni ohladio a oni se svađaju oko nasleđa. Nikako da se opametimo i da dođemo sebi. Sve nas to isto čeka. Svi će jednog dana ležati. Sin profesora koga igram, Ivan, ima trosoban stančić u Beogradu koga je stekao na konto oca, to mu je malo i hoće da proda očevu kuću. To je veza ove predstave sa realnim životom gde razotkrivamo gramzibost.
Gdje biste svrstali ovu adaptaciju Kovačevićevog teksta: komedija, groteska, tragedija ili drama?
Ja sam davno gledao film „Sabirni centar“. Film je rađen da bude crna komedija. Ovo što smo mi napravili nije komedija. Ovo je čista drama. Ima momenata gde se publika nasmeje. Kovačević je to majstorski ubacivao da bi malo razbio težinu teksta.. Mi smo, za razliku od originalnog teksta, radnju premestili u Banja Luku i malo smo pomerali i vreme kada se radnja događa.
Premijera je bila skoro i ovo vam je prvo gostovanje?
Da, premijera je bila skoro i prvi puta smo sa ovom predstavom iz matične kuće izašli da bismo bili ovde na festivalu. Posebno nam je drago što igramo na festivalu u Brčkom koji ima svoju tradiciju. Prvi put smo ovde igrali još 1985. godine, i uvek se lepo osećamo u Brčkom. Lepo je vratiti se tamo gde ti je ranije bilo lepo.
Razgovarala: Miljana Đurđević