Лик Кристине у представи „Маратонци трче почасни круг“ на необичан, али маестралан начин дочарала је глумица Петра Бернарда Блашковић. У овом позоришном комаду, кроз који редитељ представе, Оља Ђорђевић, адресира актуелна друштвена питања, највише се говори о положају жена у савременом друштву, те о улози жена у позоришту.
Какво је Ваше мишљење о улози жена у позоришту и како редитељ у овом комаду покушава да освијетли ту тему?
Мислим да је то јако занимљив приступ редитеља и мислим да је сјајно то што она није допустила да буде само једна у низу од редитеља, него је баш хтјела подцртати то да жена режира тај комад. Она није могла остати равнодушна наспрам женске фигуре каква је и данас у друштву, и глумица у позоришту иначе, и позоришних комада како су писани, а поготово оригинално драмски текст, гдје смо можда мало романтизовано гледали на филм и наравно да су била очекивања, јао Кристина, па сцена у језеру. Не, у драмском тексту тога нема. Мислим да је то заправо један храбар потез који покушава бити дискретан, али не желимо да жене буду такви објекти који немају право гласа, које мушкарци константно стављају на своје мјесто, не пита их се за мишљење јер мушкарци знају боље шта ми мислимо. Тако да је тај однос према женама искључиво као некаквом сексуалном објекту који они имају право користити кад им паше. Нема неких ексклузива односа, него та жена која је у кући може за све, за цијелу фамилију, ширу, ужу. Мислим да је све представљено кроз комичан приступ, али прича се о једној врло, врло трагичној судбини жена, чак и данас. Занимљиво је пратити како на свакој представи другачије реагује публика и драго ми је да данас није дигао руку нико да се сцена заврши дављењем Кристине. Било би тужно, с обзиром на све чешће случајеве фемицида код нас.
Ово је на неки начин и бунт и заправо подршка свим женама, не знам колико сте упознати, али тај проблем је некако ескалирао овдје код нас, посљедњих мјесеци. Скоро да нема мјесеца, а да није нека жена страдала.
Да, апсолутно јесте. Ескалирало је свугдје, и код вас, и код нас, и у Италији колико пратим, тамо сам живјела, тако да имам још увијек блиске везе, и тамо је на дневној бази. Постало је нормално, ми константно гледамо у филмовима насиље над женама. Тако да ми је бескрајно драго што је одвојен један моменат у овој представи да се ипак створи један омаж наспрам жена које гину, а да немају право гласа.
Оно што бих хтјела да питам, начели смо само ту тему, рекли сте да се женски ликови ушуткавају и то смо могли видјети кроз цијели овај позоришњи комад, па како сте Ви успјели са тако мало текста да дочарате такву једну улогу?
То је било изазовно и на самом почетку. Очекивала сам да играм Кристину из филма и да ћу имати и текста, и сцене, и односе. У самом старту сам се питала да ли је могуће да имам само рећи име Мирко и Ђенка. Тако да је овај концепт, који је заправо унијела Оља Ђорђевић као редитељ, да смо ми најава сценама, да смо ту као неке водитељице којима је, ето, барем дата та могућност да најаве сцену, ако ништа друго. Заправо је било размишљање како уопште дочарати све то, јер она све вријеме мора бити слатка, она мора бити све то што се од ње очекује, али опет и дочарати некакав микросвијет гдје се види да јој није драго кад се тако с њом понашају. Заправо је рад више био некаква унутрашња психологија која се мора све вријеме полако плести из сцену у сцену, а да се не испољи ни у једном тренутку кроз текст, као такав.
То сте успјели наглашавањем тих неколико ријечи које сте изговарали на сцени.
Да, тако је. Имам та два имена, Мирко или Ђенка, која морам изговарати кроз емоцију. Морам показати емоције изговарајући једну једину ријеч, а глумачка је вјежба како то успјети и дочарати та стања, кроз ту једну ријеч.
Јесу ли данас жене успјеле да оду мало даље од Кристине?
Не, мислим да нису. Бавим се и лично тим женским питањима, а и кроз монодраму коју имам. Нажалост, нису још успјеле, зато што, ако ми још увијек морамо проговарати о тим темама, ништа се није промијенило. Промијенила се суптилност, јер је друштво суптилније, то се све сада ради у рукавицама. Моје скромно мишљење је да су од жена направили још веће објекте. Очекивања, естетска, старење, болесна опсједнутост како жена изгледа, мора бити вјечно млада, мора се тако шминкати. То је неки тренд у свијету, ја мислим да се морамо јако забринути, јер се нигдје не говори о емоцијама, памети и о менталној равноправности.
Пише: Драгана Лукић
Фото: Драган Деановић и Дејан Ђурковић