Сама помисао да на сцену излазе чланови култне филмске породице Топаловић буди у сваком човеку у публици помисао да ће имати прилику да чује прегршт најцитиранијих реплика и дијалога које ће створити грч на лицу од огромне количине смеха. Ипак, све то може да створи и контра ефекат уколико се граница између два различита медија – филмa и позориштa – не постави свако за себе у своје оквире. Редитељ Оља Ђорђевић није упала у такву замку, те је ово култно дело Душана Ковачевића, у раду са ансамблом ХНК Осијек, поставила у једно изузетно занимљиво читање уз прегршт одличних решења. Стога за овако постављену Ковачевићеву дисфункционалну породицу Топаловић, која зарађује на туђој несрећи, засигурно можемо да кажемо да гледамо по први пут. Више о томе говори Антонио Јакупчевић који је брилијантно одиграо улогу Аксентија Топаловића.
Било је мало притисака кадa се по Осијеку разгласило и кад се писало о томе да ће се радити легендарни Mаратонци. Сва очекивања су била да морамо бити копија филма која мора пратити и успех чувеног Шијановог филмског остварења. Ипак, мудра одлука редитеља Оље Ђорђевић била је да заборавимо на филм јер и сам текст Душана Ковачевића је сасвим нешто друго од онога што је донео филм. И ми смо се сложили са тим. Филм је нешто што се не дира, он је култни и заувек ће остати такав. Ми радимо по тексту уз једну интервенцију коју је редитељка донела, радимо неки свој „позоришни филм“! Додатни притисак био је што ми је поверена улога старца који има сто две године. Ту је било посла од оног зашто, како и због чега, па још кад се додају ти специјални ефекти којима се морам бавити, морам признати, није баш било једноставо. Али све то је донело најзабавније искуство рада на некој представи. Заиста смо дали свој максимум. Нисмо се оптерећивали неким другим читањима, нити филмом. И ето, дошли смо за сада до 33. играња ове представе препуне неких нових згода и незгода. Сваки пут изнова уживамо сви заједно играјући ову представу.
Упркос чињеници да је ова представа настала пре педесетак година из неких сасвим других разлога који су личне природе и једним делом неке младалачке освете Душана Ковачевића који је хтео да овековечи све ликове тадашњег система у свом комаду, како на све то гледамо данас? Колико данас у нашем друшту имамо прилику да видимо неког Аксентија који је ту поред нас, у нашем комшилуку!
Да не говорим о постотку, али мислим да их итекако има и данас. Аксентија видим у сваком оном џангризовом старца који се одупире свим модерним променама, тврдећи да је некад пре увек било боље и да је ово што је данас све грозно, да ми немамо појма и да само они старији и проверенији знају шта то ваља а шта не ваља у друштву. Знате како, само друштво направи такве људе. Да ли је то повезано са незадовољством на послу, у породици или из било којег другог разлога, свеједно, то незадовољство је довело до тога да Аксентије постоји и да ће заувек постојати!
Можемо ли се са таквима изборити?
Можемо, наравно. Мислим да је на нама младима, а себе сматрам још увек млађим нараштајем, да носимо ту промјену преко наше будуће деце, онда наша деца преко своје деце и тако редом. Морамо да учимо будуђе генерације да нема смисла мрзети оно што је различито, мрзети било кога или било шта, на основу верске, националне, или било какве друге основе. Само тако ћемо направити помак ка бољој будућности. Можда то звучи као да је флоскула, али стварно је тако. Само ми можемо и морамо направити промену коју желимо видети у свету.
Колико вам је музика у овој представи донела помоћ а колико тежину у стварању овог комада.
Заправо, донела нам је и проблеме, јер напорно је то све. Музика је направљена на начин да се стварно све изговара у једном даху. Кад се уз то дода и кореографија која је створена да ми никад немамо мира, већ све нешто трчимо, скачемо, онда добијемо једну енергетску „бомбу“ која нас исцрпи максимално док играмо ову представу. Ипак, са друге стране, све то нас испуни и напуни за даље извођење Маратонаца. Музика је та која оплемењује сваку позоришну представу. Овој нашој представи музика је дала посебну ноту и то је засигурно класик који се не заборавља.
Пише: Мирослав Обрадовић
Фото: Дејан Ђурковић и Драган Деановић