Чини се да је епитет безвремено постао толико клишеидан у својој употреби да крунише описе скоро сваке представе. Међутим, немогуће је говорити о представи ,,Непријатељ народа”, гостовање Македонског народног театра у Скопљу на Интернационалним театарским сусретима у Брчком, без помињања овог термина. Незаобилазно је у контексту овог драмског класика Хенрика Ибзена не истаћи његову безвременост, савременост и нажалост, одрживост и константност. Премда је прошло више од 140 година од настанка овог дјела, аналогије са актуелним дешавањима у свијету данашњице и више су но очигледне, иако се није приступало значајним интервенцијама самог текста и углавном је остао у свом изворном облику. Поставља се битно питање: да ли је Ибзен био толико далековид или ми као друштво нисмо нимало напредовали, него штавише, постали гори? Може ли се Ибзен уистину сматрати визионаром или је свијет у стању стагнације, па и назадовања, више од једног читавог вијека? Застрашујућа је чињеница да, иако се свијет (макар привидно) мијења, човјек остаје исти.
Идејно-идеолошки ово је представа о појединцу, (анти)хероју, који се супротставља корумпираном друштву мислећи да тако може промијенити свијет. Тај протагонист је доктор Стокман, који открива да је вода у бањи, од које зависи читава градска економија, загађена бактеријама и непогодна и за пиће и за купање, те представља озбиљну опасност по здравље посјетилаца. Свјестан тога да је ово купалиште позамашан извор прихода за цио град, он је упркос томе одлучан у својој борби и намјери да се оно затвори. На почетку наилази на подршку, како грађана, тако и медија, самопрозваних либералнима. Међутим, када се постепено свијест о потенцијалном затварању бање буди, та подршка јавности јењава док се на њега ставља етикета лудака и непријатеља народа. Важну фигуру у свему томе представља и његов брат Петар, који осим овог звања носи још једно – градоначелник. Како то обично бива, он му пријети отказом уколико не изађе у јавност и не демантује вијести о загађењу воде. Полако му се придружује и остатак заједнице и одмотава се клупко људског лицемјерства и кукавичлука.
Бити морално чист није толико тешко док је и даље на фиктивном нивоу пуког разметања ријечима, без икаквих посљедица. Када народ, уз манипулацију властодржаца, схвати да докторов бунт може донијети лош глас њиховом мјесту и тако се одразити и на њихово економско стање, одустаје од првобитне подршке. Једним дијелом због сопствених разлога и ,,гледања у своје двориште и своје џепове”, а другим, вјероватно већим дијелом, због сопствене глупости и незнања. Како и сам протагониста представе каже ,,Глупост је већи непријатељ доброте него зло, јер против зла може да се бори, али против глупости не може.” Ту је поново јасна спона са савременим добом, у коме већину чине слабо образоване и неиформисане масе, које као такве представљају савршене марионете за политичко манипулисање.
Када није посреди глупост, онда је у питању уплашеност, а не зна се шта је веће зло од та два. Долази до сучељавања између истине и интереса, а у овом сукобу истина нема шансу у друштву коме је приоритет профит. Стога, грађани свијесни шта ће им се догодити, из страха се окрећу против правде и све оно чега су се плашили и што су наслућивали обрушава се на плећа тог једног поједенца који је одлучио не прећутити. Он губи посао, кров над главом; чланови његове породице и ријетки појединци који су стали на његову страну, такође, не излазе из овога без посљедица.
Сем конформистичког комерцијалног друшта, друга важна тема у поређењу са садашњицом јесте еколошка. Овај сегмент чини драму још актуелнијом у свјетлу истицања нужности очувања животне средине. Немогућно је посматрати комад о борби појединца да очува изворе воде зарад здравља људи, угроженог захваљујући пројектима корумпираних стубова друштва – политичара и медија, а не пронаћи повезницу са свијетом у коме данас живимо. Међутим, умјесто заједничког рада ка колективном бољитку, грађани се окрећу индивидуализацији услова живота. Отвара се, такође, и једна важна дилема у тим еколошким борбама – како третирати нешто што је, с једне стране, извор загађења и заразе, а с друге главни (и често једини) извор прихода већине становништа.
Судећи по њеним реакцијама, брчанска публика, је одлично знала да препозна коресподенцију између ибзеновског деветнаестовијекоовног и нашег друштва у 21. вијеку, схвативши да питање бањске воде представља тек дијелић проблема и метафору за друштво у цјелини, које се изгледа од тада није много транформисало. Питање како протумачити крај драме остало је да лебди у ваздуху. Да ли Стокманов оптимизам и одлуку да остане видјети као храбар и хуман подухват или га, попут и осталих, обиљежити будалом? Да ли у овом чину угледати трачак наде или га окарактерисати као донкихотовску борбу са ветрењачама? Да ли је узалудно слиједити Достојевског и његово ,,Љепота ће спасити свијет” у свијету сазданом по мјери економије и неспособном да ту љепоту уопште види и доживи? Овдје није ријеч само о потреби дезинфиковања воде, него цијелог друштва, јер је глупост дефект човјечанства и није само вода отровна; и ми смо.
Пише: Ведрана Богдановић
Фото: Драган Деановић