Сашка Димитровска тумачи сложену улогу уреднице Народног гласника, Ховстад, у представи „Непријатељ народа“. Ова представа, иако заснована на дјелу Хенрика Ибзена из 19. вијека, поставља актуелна питања о еколошкој свијести и конфликтима између појединца и друштва, што је од посебне важности у данашње вријеме. Кроз лик који игра, Сашка представља изазове с којима се новинари суочавају у савременом окружењу и начин на који умјетност може да освијетли глобалне проблеме.
Било ми је интересантно пратити развој Вашег лика. Имате једну незахвалну улогу, за коју могу да кажем да, нажалост, осликава новинарску професију данашњице. Како сте се Ви осјећали играјући улогу уреднице Ховстад и може ли се њен лик пресликати и на савремено друштво?
Знамо да је овај текст написан пре 150 година, али као да се ништа није промијенило, као да оно вријеме стоји. То су животне ситуације и проблеми са којима се сви срећемо, а посебно новинарска професија. Интересантно је то што је мој лик мушки, он је по тексту мушки лик, који смо ми промијенили да буде женски лик и то је била још већа мотивација за мене. Знамо да има и корупције у новинарству и свих тих игара које нису биле видљиве на сцени и ми се суочавамо са таквим стварима. Тако да је узбуђење и изазов огроман када се играју такви ликови. Можда мој лик у представи сви мрзе, али нису сви новинари такви. На крају ја се не слажем са приједлогом градоначелника који би био лош по заједницу, тако да има и добрих новинара.
Кажете да нису сви новинари такви. Узимајући у обзир радњу представе и развој редакције, који је условљен од стране градских моћника да прикрије истину како би опстао и да се таква ситуација често прелива и на наше, па и свјетске медије, да ли можемо рећи да ипак има и слободних медија данас?
Па, већ има, и мислим да је то глобално. Сада је и говор много другачији од раније, тако да се надам позитивном. Ми живимо у једном модерном времену и демократији, гдје нам је већ све дозвољено, чак и обичном човјеку да коментарише и на тим социјалним мрежама, тако да и новинари, такође, имају своје ставове које изражавају. Подржавам то да сви морамо да кажемо нешто паметно и да се чује нешто вриједно како би се помогло другом, посебно појединцу.
Озбиљна је тема ове представе. Како Ви посматрате лик Ховстад и шта сте одгонетавали кроз ову улогу?
Имала сам истраживање на ту тему, имала сам примјере у Македонији гдје сам конкретно посматрала како се новинар понаша, шта новинар значи у друштву и у једној породици, шта је истраживачко новинарство. Велика је одговорност играти ово и веома је тешко, заиста, поготово што смо ми глумци, али ми можемо све и трудимо се да разумијемо све људе.
Каква је Ваша лична перспектива о томе како умјетност може да пренесе поруку о глобалним проблемима?
Мислим да је овај проблем који смо играли вечерас, глобални проблем, исто као што је и моја професија у представи глобални проблем, тако да се ова представа може играти у било које вријеме и на било ком мјесту.
Играли сте представу на македонском језику. Јесте ли се плашили да Вас публика неће добро разумјети?
Знате који је проблем када имамо титлове горе, ми глумци морамо да уопштимо текст, тако да то није баш једноставно. Ипак, било је огромно задовољство играти овдје. Просто, ми имамо један језик, ми се разумијемо. То је језик умјетности и то је, чак и ако не читате текст, по начину игре и по атмосфери, свакако разумљиво.
Каква су Ваша очекивања од овогодишњег фестивала?
Награде ми нису у првом плану. То је за мене љубав и ово је први пут да сам у Брчком. Град је предиван и овај фестивал има много фантастичних представа. Ја сам, синоћ, гледала Воју Брајовића у представи „Отац“ и то је заиста дивно, то мене испуњава. Очекивања ми нису превелика, ја искрено уживам овдје и надам се ферплеју.
Пише: Драгана Лукић
Фото: Драган Деановић