Усамљени појединац у кукавичком и себичном окружењу, тема је представе „Непријатељ народа“ норвешког аутора Хенрика Ибсена у извођењу Македонског народног театра, а у режији Нине Николић. Стиче се утисак да су речи прекора и осуде главног лика доктора Стокмана, којег брилијантно игра Никола Ристановски, заправо, упућене публици због режима и друштва које смо сами поставили! Његова борба за здравље људи пре 140 година када је текст настао противећи се еколошком геноциду због загађене воде у бањи, данас је више него икада актуелна.
Испоставило се да су сви велики комади заправо врло актуелни, јер причају о стварима које се дешавају циклично. И човек помисли да је довољно да постоји једно двадесетак драма у светској драматургији како би све било заправо покривено. Толико је актуелно да понекад чак и смета. Понекад помислим да нешто скратимо јер је јако непријатно понављати неке ствари које се тичу свих нас, које заправо гледамо сваког дана на вестима и због којих нам није добро дуги низ годину. И замислите кад све то убацимо у представу! Срећом, постоје и неке мало веселије ствари у тој породици, тако да некако издржамо све те контексте актуелности.
Колико ово развија емпатију код гледалаца у смислу борбе против оваквих појава?
Па, заправо, кад се узме овако Ибзен, знамо колико је то значајан аутор, мада се понекад чини да понекад постаје нешто анахроно у свему. Али то је та невероватност код тих великих писаца, само треба наћи тај материјал. Ја делим у свом животу представе на оне које имам потребу да квалификујем као добре, јако добре, осредње или популарне, и оне друге које немам никакву потребу да квалификујем. Оне су толико пуне живота и свих несавршености, свих ствари које ме се интимно тичу. А имам утисак да се то врло нежно преноси и на гледаоце, да је та заједничка ствар у таквим представама нешто заиста неодољиво, и ја ту видим смисао позоришта генерално. Тако да, ми волимо ову преставу, волимо што смо је и вечерас играли и волићемо и сутра да је играмо поново. Имам утисак да заједно сваки пут пролазимо кроз одређене ствари са публиком.
Стиче се утисак да сте много себе и нечега личног убацили у ову игру. Да ли верујете да један човек може да покрене планину и да се сам избори са свим недаћама које га окружују?
Нажалост, мислим да такво осећање пуно људи носи у себи. Човек има потребу да има утисак да нечим што ради или начином којим живи, заправо утиче на смисао, уопште на одређене категорије смисла живота. Ја разумем да је сасвим легитимно живети дан за дан и немати баш велике амбиције, а и присталица сам да свако ради свој посао најбоље што може. И да политичар ради политику како треба, онај што производи бурек да то ради најбоље на свету, онај који се бави глумом да то ради са љубављу и то је једини исправни начин. Ја верујем заправо да је професионализам, колико год ружно звучала та реч, можда највиша врста патриотизма. Уз дужно поштовање свим осталим врстама.
Каква је била сарадња са редитељем, колико је било могуће унети личних емоција на ову тему која нас окупира вековима.
Представу смо радили у време короне и имали смо довољно времена да се томе посветимо. Имали смо довољно времена да ископамо људску причу у самој представи. Јер ако се одигра комад као ангажована теза, онда престаје да постоји позориште. И то је велика замка позоришта. Оно јесте, на неки начин ангажовано што и јесте разлог постојања позоришта. Нисам задовољан овим светом, нисам задовољан овом правдом, нисам задовољан овом истином. И то је разлог зашто постоји позориште! Ту нема велике филозофије. И ово је један од тих комада. И мени се чини да је то важнија тема од екологије или барем подједнако важна као што је важна тема екологије код Ибсена. Наравно да се он бавио екологијом, али бавио се и правом појединца да има своје мишљење. Ми смо исто у великој замци данас, јер сви причамо о праву говора а нико не прича о праву на мишљење, што је врло важнија ствар. Тако да ти неки аутори, као Ибсен у овом комаду, дају шансу да имплементираш себе у однос на контекст у којем живиш. Ми смо спремни да себе отрујемо, да уништимо сами себе из било којих разлога. Имамо толико од конзумеризма до сујете. Чак смо спремни да жртвујемо и здравље своје деце. Дотле смо стигли! Зато је потребно да и позориште буде ангажовано. Ова представа у основи има људску причу, има породицу. Нема добре драме без добре породице. Или на истинитост, и то је нешто на што заиста публика реагује. Наравно, истином се треба врло пажљиво бавити, јер истина може бити јако опасан термин. И нема ту велике филозофије!
Пише: Мирослав Обрадовић
Фото: Драган Деановић