Čini se da u selekciji, koja pledira da težak zadatak pitijskog teatarskog odgovora na najteža životna pitanja stavi na pleća pojedincu, „evrimenu“, Ibzenov „Neprijatelj naroda“, Makedonskog narodnog teatra iz Skoplja logično predstavlja najvišu tačku te ideje selektora, Gorana Damjanca. Reditelj, Nina Nikolić i dramaturg, Tamara Baračkov su, ostavljajući originalni Ibzenov tekst da „radi“, kako to već čini vekovima, pomerile značenje mnogo igranog komada ka radosti življenja, izvodeći ga iz tame sukoba, razbraćenja i vladavine liberalnog kapitalizma.
Nikola Ristanovski, energični dr Stokman, svojim istraživanjem dokazuje da je banja, od koje i zbog koje postoji njihov gradić, zapravo, zatrovana. I to od otpada prerađivača kože, iz fabrike Stokmanovog tasta. A doktorov brat je gradonačelnik i ulaže sve snage da minimizira smrtonosno otkriće, iz lične i opšte koristoljubivosti od zdravstvenog turizma…
Svi akteri ove predstave su „na mestu“. Predvodi ih Zvezdana Angelovska, u ulozi Katarine Stokman, koju predstavlja kao mudru ženu, misaonu, ali praktičnu, čiji elan vital se divno prožima sa koleričnošću njenog muža, dr Stokmana. Njihove progresivne kćeri (Darja Rizova, Jana Veljanovska i mala Ana Arsovska), gradonačelnik, Peter Stokman (Blagoj Veselinov), novinarska „sedma sila“ Hovstad (Saška Dimitrovska), Biling (Aleksandar Mihajlovski) i Aslaksen (Nino Levi) su u veštoj režiji Nikolićeve istinito učestvovali u aktivizmu protiv zagađenja životne sredine, etičnosti i politikantstva, kao njihove suprotnosti. Ponekad su, po „uvrnutosti“ zaličili na Irce iz Makdoninih drama, pa su odlični Petre Arsovski (kožar Morten Kil) i tipičan ibzenovski lik, Kapetan Horster (Martin Đorgoski) vraćali igru u onu poznatu estetiku, kojom je Ibzen svetsku dramaturgiju preokrenuo u realističku društvenu dramu. Oni su utišavali pomalo preteranu viku sa scene, kojoj je teško odoleti u žućnoj raspravi, a Ristanovski, dr Stokman je, sa vikinškim rogovima na kapi, orkestrirao suštinski protest pojedinca protiv nepobedivog, nakaradnog sistema teškim, etičkim, zasnovanim, biblijskim argumentima. Uz smeh i poneku suzu, do krajnosti autentično, Nikola Ristanovski, jedan od glumaca retke vrste, kakvih je vrlo malo na našem tlu, uspeo je da prikaže, odigra, opravda i odživi pobedu na ličnom planu, koja zadobija društvene konsekvence. Stokmanovi, svi ekskomunicirani iz društva, proglašeni narodnim neprijateljima zbog svoje istinoljubivosti, ostaju u domovini, jer im Kapetan poklanja svoj dom. I opet, kao u irskoj dramaturgiji – zasviraju, u slavu života na kraju, samo njima znanu melodiju u koju ih je uveo škripavi zvuk predstave (kompozitor Jorgos Dusos). I to nije prvi put da Ristanovski muzicira na kraju komada, činio je to i u Bulgakovljevom „Molijeru“, mnogo žešće.
No, selektor Internacionalnih teatraskih susreta 2024. u Brčkom je s pravom misiju dokazivanja snage pojedinca pod varljivim pozorišnim svetlom, evo, već dve i po hiljade godina, poverio, ovoga puta, Ristanovskom, u Ibzenovom „Neprijatelju naroda“.
„Pozorište potkazuje život“, reče Dušan Kovačević, pa se, posle predstave o nepoštednoj borbi za prirodu izašlo u noć, u kojoj se od zagađenosti vazduha teško disalo. A o iskopavanju litijuma – drugi put.
Piše: Dragana Bošković, teatrolog, pozorišna kritičarka „Večernjih novosti“
Foto: Dragana Bošković