У свијету позоришта, глумачке улоге често захтијевају истраживање сложених емоција и одлука. Ова динамика посебно долази до изражаја у представи „Отац“, гдје се лик Пјера, ког тумачи глумац Марко Грабеж, бори с унутрашњим сукобима између личних потреба и дужности. У овом позоришном комаду, важно је истаћи и улогу музике, која не само да употпуњује сценску атмосферу, већ и доприноси развоју ликова. Бенд КОИКОИ, који чини значајан дио цјелокупног умјетничког израза, уноси нову димензију у представу, кроз ауторску музику која подржава и обогаћује причу. Све ово чини креативни процес који спаја глуму и музику, истражујући како однос ова два елемента може створити незаборавно умјетничко искуство.
Вјерујем да никоме није свеједно када се нађе у ситуацији у којој је био Ваш лик у представи „Отац“. Пјер је морао да балансира између својих потреба али и потреба и осјећаја дужности које има Ана, кћерка дементног оца. Колико је било тешко играти такву улогу?
Мени је драго да је публика успјела да се поистовијети и да се негдје осјети у ствари да и та његова страна може да буде исправна, факат је овај лик третиран да га стварно замрзимо. Он јесте неко ко се, хајде да тако кажемо, испријечио на путу два главна лика, али сви знамо колико би заправо токсично и погрешно било да отац држи кћерку у тој врсти лимба из ког нема излаза. Тако да, колико год Пјер био донекле оштар, груб и помало неважан, он ипак све чини, наравно, из својих себичних потреба, али су оне на крају дана за Ану добре. По Ану су оне добре у смислу да је Пјер та особа која је друга страна таса који покушава да њу ишчупа из тог зачараног круга из ког нема излаза.
Пијер је можда на тренутак изгледао као негативац, али је исто тако човјек код кога се дало видјети да га гризе савјест и то је употпунила музика у позадини.
Драго ми је да се тако посматра његов лик и драго ми је да у ствари музика на неки начин ради у корист лика. То ми је баш лијепо. Мислим, то јесте била нека намјера, тако да ми је драго да сте га тако прочитали.
Кад смо код музике, у овом позоришном комаду бенд игра важну улогу, а Ви, поред тога што тумачите једног од ликова у представи, ативан сте члан и бенда који је радио музику за овај комад.
Јесам, да, ми смо КОИКОИ банд, сви смо учествовали од почетка у процесу и то јесте нешто што је нама било потпуно другачије, јер ми у суштини свирамо и рок ауторске ствари. И имамо регуларне концерте мимо позоришног свијета, тако да је ово нама био неки јако важан искорак и експеримент, да видимо да ли уопште можемо у оваквом амбијенту да функционишемо као група. Показало се по нас много добро с обзиром на то да смо имали таквог редитеља какав је Паоло Мађели који нам је дао потпуну слободу, а с друге стране нас усмјеравао у најбољим могућим правцима.
Да ли је ово први пут да сте имали прилику да и свој бенд укључите у представу у којој играте?
Па, чини ми се да јесте. Раније сам покушавао у неке позоришне пројекте убацити неку врсту композиције, музике од почетка, у свари од мастер рада који сам радио са драматургом Димитријем Кокановим. То је нека трилогија и ту доста важну улогу игра музика и стварање музике на сцени, тако да ми то јесте некако блиско.У неким другим представама свирам и производим, не само као сонг, него је музика исто дио редитељског поступка саме сцене. Мени је то суштински важно, јер то јесте дио мене и то јесте неки мој израз. Редитељи то вјероватно препознају и желе да ме потпуно искористе за своје представе, а мени то, с друге стране, јако прија и проналазим се у томе.
Јесте ли Ви као бенд радили комплетну музику за овај позоришни комад?
Да, тако је. И ћерка Паола Мађелија, Ђоја Мађели је писала текстове који су се онда преводили на српски и ми смо покушали да то некако сецирамо, колажирамо, убацујемо репетицију. То је образац који је много послужио и хвала јој на несебичности и дарежљивости.
Да се мало вратимо на Пјера и ту његову незахвалну улогу. Какав је био осјећај играти таквог лика? Да ли је било тешко унијети се у ту улогу и да ли се глумци плаше те етикете негативица?
Мене то прати од првих улога. Некако, углавном чујем тај коментар, има фину фацу, и онда је неко у једном тренутку схватио да је то заправо супер контраст и да је то нешто што ја, ако носим са собом, треба да се искористи, да сам ја заправо „бед гај“. Онда је то постало нека нормалност, гдје суштински, из улоге у улогу добијам те неке негативце.
За сам крај овог разговора, жељела бих да чујем каква су Ваша очекивања од овогодишњег фестива?
Волим увијек да дођем овдје. Долазили смо и раније и са представом „Пристанак“, која је јако добро прошла. Сада, „Отац“, и волио бих да дођемо поново. Немам сад очекивања у смислу неких награда, драго нам је да смо дио ове заједнице и да се сретну неки драги људи из других представа. Мислим да је то најљепша ствар сваког фестивала, да нас окупи и да видимо шта је ко радио у ових годину дана. Оно што бисмо сви вољели јесте да имамо времена да смо сви ту на фестивалу све вријеме, да гледамо једни друге, да коментаришемо једне друге. Много кратко вријеме смо ми овдје, а вољели бисмо јако да осјетимо тај фестивалски живот у Брчком. Али, биће прилике.
Шише: Драгана Лукић
Фото: Драган Деановић