Predstava “Otac” Floriana Zellera, u izvođenju Ateljea 212, bavi se temama starosti, gubitka pamćenja i obiteljskih odnosa kroz lik Andréja, starijeg muškarca suočenog s demencijom. Njegova kćer Ana pokušava mu pomoći, dok se njihovi odnosi kompliciraju pod teretom bolesti. Dragana Varagić, istaknuta glumica srpskog teatra, tumači ulogu “Neke žene” u ovom složenom komadu. Poznata po svojim psihološki izazovnim ulogama, Varagić kroz ovu predstavu istražuje granice između stvarnosti i iluzije, donoseći emotivno bogatu i duboku izvedbu.
Je li Vas ova predstava potaknula na razmišljanje o temama starosti i gubitka s drugačijom perspektivom nego ranije? Kako su vas te ideje oblikovale kao osobu i kao glumicu?
Ja sam izgubila oba roditelja i znam ponešto o tome šta je gubitak. Pogotovo gubitak kada ja nisam blizu. Tad sam naučila dosta o gubitku. Zato mi je zanimljiv ovaj komad, zanimljivo je pisan i on jeste neka slagalica. Uloga koju ja igram pripada u oba sveta, ona je kako on vidi nju koja prolazi kroz više identiteta. Tako da mi je bilo zanimljivo što pripada u oba sveta, a ima jednu funkciju, to jeste da ga prevede na drugu stranu.
Postoji li trenutak u predstavi koji vam pruža osjećaj katarze, ne samo kao glumici nego i kao osobi koja promatra ljudsku prirodu?
Uglavnom sam posmatrala predstavu iz ugla svoje uloge, šta ta tema i šta funkcija moje uloge znače u ovoj predstavi. Sigurno je katarza neki osjećaj samoće kada svi mi u jednom trenutku ostanemo sami i to nam je tako dato. Ne znamo kad ćemo da se rodimo, ne znamo kad ćemo da umremo, ali to je nešto što čovek obavi sam.
Kada igrate ulogu koja je toliko slojevita, kao što je vaša u “Ocu”, koje su vam strategije za očuvanje osobne distance od tog emocionalnog tereta?
Pa moja uloga je slojevita zato što se ona u svakoj sceni pojavljuje kao druga osoba. Moja prva pojava je upoznavanje publike sa njegovom kćerkom i onda dođem ja i kažem “Pa ja sam tvoja ćerka”. Sledeći put kad se pojavim on spominje svoju mlađu ćerku, koja nije više živa, a kad on to spomene ja ga provedem na drugu stranu. Treći put se ja pojavim kao Laura, pomoćnica. A u zadnjoj sceni, praktički sceni njegove smrti, ja se pojavim kao bolničarka Martina. Dakle, moj zadatak je bio da ja te svoje pojave napravim tako da se vidi da je to različito, ali da nema prenaglih skokova. Da to pliva nekako kroz predstavu.
Je li Vam neka rečenica ili trenutak u tekstu posebno važan – nešto što osjećate da zrcali srž onoga što predstava pokušava prenijeti?
“A ko sam onda ja?” To je pitanje vezano za kraj života našeg lika, koji više ne zna ko je, ali to pitanje identiteta je pitanje koje mi, povremeno tokom života, postavljamo sebi.
U kojoj mjeri Vam suradnja s redateljem Paolom Mađelijem pomaže u pronalaženju novih dimenzija vašeg lika, posebno u tako delikatnom komadu?
Mađeli je izuzetno maštovit reditelj, koji mnogo voli glumce. On je sam po sebi začudan i njegove predstave su začudne kao i način na koji misli. Dogovarali smo se oko toga da ta žena koju ja igram, u svim pojavnim oblicima, uvijek ima neki mehanički pokret, a da on ne bude toliko drastičan, da ne zagušuje. Tako da je to bilo jako zanimljivo, kako da te elemente postavimo. Meni je ovo izuzetno zanimljiva uloga.
Koji je najizazovniji trenutak za Vas kao glumicu u ovoj predstavi, nešto što zahtijeva potpunu emocionalnu iskrenost?
Moja uloga nije tako emotivna, osim tog početka kad ja kažem da sam ja njegova kćerka. Jedini takav dio je kada ona shvati da glavni lik umire, a da ne može i ne treba da mu prilazi i da se ona samo udaljava i njen glas se udaljava. Ona metaforično treba negdje da ga drži za ruku, ali da ga pusti da ide.
S obzirom na kompleksnost predstave “Otac,” na koji način su Vam atmosfera, scenografija i glazba pomogli u kreiranju autentične izvedbe?
Mnogo. Kad pogledate fotografije naše predstave, vidite jednu fantastičnu likovnost. Što se tiče muzike KOIKOI je najuzbudljiviji mladi ansambl koji se pojavljuje kod nas i njihova muzika je potpuno fantastična i jako, jako doprinosi atmosferi ove predstave. I kostimi, koji djeluju jednostavno, prefinjeni, ali promišljeni do detalja.
Kroz ulogu žene koja se pojavljuje u različitim oblicima, Dragana Varagić vješto vodi glavnog junaka i nas kao publiku kroz kompleksnu mrežu stvarnosti i iluzije. Njezina razmišljanja o gubitku, identitetu i neizbježnosti samoće donose novu dimenziju ovom emotivnom komadu, a suradnja s redateljem i cijelim timom doprinosi stvaranju jedne autentične, bogate scenske priče.
Piše: Ena Gluhaković
Foto: Dragan Deanović