Марија Маша Лабудовић у улози Георгине
Код нас у Црној Гори, а мислим да је тако и овдје, када отац има једног сина и три кћерке, он каже да има сина јединца. Радован нема сина и има двије кћерке, а од једне је направио сина, барем је то покушао, а од друге лутку
Да ли је тешко одрастати у оваквој породици?
Тешко, претешко. Из перспективе свога лика, комад се бави многим стварима и темама, али једна од тема је и положај жена у друштву. Текст је написан седамдесетих, али је актуелан и дан данас. Мислим да смо се јако мало помјерили од онда. Ово је брутална истина. Код нас у Црној Гори, а мислим да је тако и овдје, када отац има једног сина и три кћерке, он каже да има сина јединца. Радован нема сина и има двије кћерке, а од једне је направио сина, барем је то покушао, а од друге једну лутку са којом се добацује, са којом се игра. На почетку пише Георгина и Радованова дугогодишња бол, само зато што је она радила што се њој радило, ишла је срцем. То је проблем друштва под чијим смо константним притиском: да ли ћемо да оправдамо очекивања, да ли ће се породица, посебно оваква брутална и језива, сложити са нашим поступцима. И ево што се Георгини десило: живи као у затвору, не може да изађе и нема гдје и када би хтјела да оде.
Шта је потребно да се жене ослободе тих окова? Сама својом борбом или преображајем друштва?
Када бисмо схватиле колико можемо да будемо јаке, могле бисмо и саме да нађемо излаз. Мало смо се помјерили у односу на прошлост, али то је јако мало. Треба да јуримо наше снове и циљеве, мислим да то можемо и морамо саме. У овом случају Георгина је једна лутка чији конци су код Радована, њеног оца, који са њом диригује и ради све што он мисли да треба, а не што она мисли, он уствари сматра да друштво мисли тако.
Да ли је било тешко изградити лик Георгине, ући у њену кожу?
Имала сам срећу да апсолутно дијелим мишљење са редитељем. То ми се до сада није ниједном десило. Увијек је било конструктивних расправа, сукоба мишљења, двобоја оштроумља, а овдје смо се одмах сложили око свега, на исти начин смо посматрали Георгину. Веома је важно да глумац вјерује редитељу. Зато ми је ово искуство веома инспиративно и лијепо, први пута сам била у Сомбору, први пута сам на вашем фестивалу који је диван.
Млади сте. Сваки глумац или глумица сањају да одиграју неку велику улогу која би им требала бити круна каријере. Шта ви сањате?
Наравно да имамо списак жеља, списак ликова, па чак и списак редитеља са којима бисмо вољели да радимо. Ја сам ангажована у Цетињском позоришту, а ово је копродукција, и једно одлично искуство. Вољела бих да радим више у копродукцијама, јер брже стичеш нова искуства и изграђујеш се као зрео глумац. А велике улоге долазе саме по себи, временом.
Пише:Миљана Ђурђевић
Фото: Драган Деановић