Zašto je pravda slijepa? Da li je uvijek nepristrasna? Ima li često sužene vidike? To su neka od pitanja koje postavlja komad “Pristanak”. Advokati, koji su istovremeno prijatelji, zauzimaju suprotstavljene strane u slučaju silovanja. Glavni svjedok je žena-žrtva, čiji je život naizgled veoma daleko od njihovih. Međutim, turbulentna dinamika i turobnost njenog života neprimjetno se preliva u odnose između rivala na poslu i prijatelja, njihove sudbine se zapliću i mijenjaju pod paljbom kompetitivnih verzije istine.
Na sceni brčanskog Doma kulture fantastično ste odigrali lik advokata Edvarda. I ostali protagonisti predstave „Pristanak“ bili su na nivou postavljenog dramskog zadatka.
Glavni likovi su advokati koji se bave tim svojim poslom i tu ih vidimo na poslu dok rade na jednom slučaju silovanja. Posle pratimo njihove međusobne odnose gde se na neki način refleks tog sudskog procesa počinje da dešava i u njihovim životima. I sam taj proces na njih utiče, a i slične stvari se pojavljuju koje su vezane za taj motiv silovanja, kao neki motivi u njihovim životima kao problem koji kopmlikuje njihove odnose.
Ali kao i većina tih engleskih tekstova prosto zbog njihovih specifičnih produkcionih uslova napravljen je jedan moderan komad, napisan na aktuelnu temu i ovaj komad je vrlo komunikativan sa publikom, tako da on dobro funkcioniše. Ustvari hoću da kažem – mogla je publika i da se uplaši, da kaže – sada nešto tu nešto, sad neka priča o silovanju pa da misli sad tu da je ovo neka naporna, teška predstava, a ovo je jedan onako komunikativan dobar tekst. Na kraju krajeva, to je i priča o opraštanju, ljubavi, tako da mislim da je i to važno u cijelom tom smislu i kotekstu percepcije drame od strane publike.
U tekstu, a kasnije i na „daskama koje život znače“ dešava se – pozorište u pozorištu. Advokatima i njihovim porodicama, prije svega suprugama, dešava se da slučaj postaje bukvalno njihov život koji se pretvara u „noću moru“ koja traje 24 sata dnevno, a komad se na kraju završava hepiendom!?
Tako je, pa eto, to kažem, nekako se to sve dobro dešava kad je komad dobro napisan jer vodi računa o tome da publika nakon gledanja predstave izađe možda malo bolje raspoložena nego što je ušla na predstavu. A da opet ne bude zabava jeftina, nego da bude situacija da ljudi ovde pogledaju taj neki komad koji se bavi nekom savremenom aktuelnom značajnom temom ili temama, a da opet izađu nekako bolje raspoloženi i ispunjeniji nakon gledanja predstave.
Da ne bismo ostali nedorečeni, pa i nepravedni, molim Vas dajte nam nekoliko rečenica kako je bilo raditi sa čuvenim i jednim od najvećih živućih redateljskih imena na ovim prostorima južnoslavenskim, Nebojšom Bradićem?
Pa to su uvek dinamični odnosi, imamo i imali smo dobar tekst, i kako bih rekao – to je ono sve skupa: trudili smo se zajedno, ekipno, timski, zajedničkim snagama da uradimo što bolju predstavu. Sad ti odnosi su zanimljivi onako, kreativni, dinamični, sve je bilo tu što sad to podrazumeva: neki kreativan međuodnos i susret raznih i različitih kreativnih ličnosti.
Tako da da eto najbolje se to vidi iz predstave, tako da se nadam da je sve to dobro ispalo, da će sve to dalje dobro ići… i eto sama ta činjenica da nas zovu i na festivale i na gostovanja, prepostavljam da je sav taj rad na predstavi bio dobar kao i neki rezultat svih nas koji smo uključeni u predstavu.
Predstava je proces i prije i nakon premijere. Na koji način ste vi utjelovili Vaš lik Edvarda na sceni?
Pa… kako bih rekao, prvo ide period predpremijere, a sama predstava značajno se menja kad uđe publika, kada dobijemo te uši i oči ljudi kojima se obraćamo i na neki način tad se komad i dalje modeluje, oblikuje, nadograđuje. Igrajući je nekako je i bolje razumevamo i bavimo se njome sve vreme i sve više tim temama, uključujemo i neka svoja životna iskustva kako prosto to vreme igranja prolazi. Tako da igramo u tim repertoarskim pozorištima pa imamo tu mogućnost da igramo predstave godinama. I to je sjajno.“
Piše: Suvad Alagić
Foto: Dejan Đurković