Представа „Пристанак“ приказује различита виђења истине и правде, говори о случају силовања жене кроз супростављена мишљења адвоката, који су успут и пријатељи. Овај случај којим се адвокати баве се трансферише у њихове приватне животе и њихове породице и доводи их у питање, али и подстиче на размишљање шта су они, борећи се за своју страну истине, превидјели, а тако је очигледно.
Једног од адвоката утјеловио је глумац Бранислав Трифуновић.
Једна вишеслојна мелодрама, од теме силовања, лицемјерства у односима, и пријатељским и љубавним, шта бисте Ви из свега тога извукли на површину?
Ово је један од ријетких комада који даје поглед са обје стране, и на сво то лицемјерје, на све те међуљудске и међубрачне односе, на правни однос према силовању, зато је овај текст тако комплексан и зато га ми тако волимо. Даје нам мноштво простора за игру и мноштво ситуација и ствари које нас занимају, и као глумце, и као људе који се труде да мисле.
Овдје је ријеч о једној врло важној и тешкој теми коју сте изнијели с лакоћом захваљујући здравој дози хумора.
Мислим да свака оваква тема, озбиљна тема, мора да има тај неки „комик рилиф“, то нешто у чему су Британци, вјероватно, најуспјешнији и најпаметнији, а то је да управо убацујете те ствари. Ми јесмо тражили те духовите ствари којих има у тексту, можда не толико, али смо покушавали да их направимо сви заједно. Ово је занимљива представа и тимски рад, колеге вуку исти канап и стоје иза исте идеје. Зато ова представа има неку снагу, јер је ми тако волимо и с радошћу играмо.
У овом позоришном комаду већина протагониста тумачи ликове адвоката, и Ви такође тумачите једног од њих. Име му је Џејк, и он одаје утисак једног „харизматичног негативца“.
Истина, у овом комаду буквално нема позитиваца, не постоји ниједан лик који је до краја исправан, осим Гејл која је претрпјела то што је претрпјела. То је тако људски, зато публика тако реагује и препознаје то, јер мислим да не постоји тај савршен човјек који може за себе да каже да је апсолутно безгрешан и да је све урадио како треба. Сваки од тих ликова има свој став према свијету који је доста упитан, своје поступке који су упитни, свој однос према силовању, према правди, тако да нема овдје позитивних људи.
Која је крајња интенција овог позоришног комада?
Мислим да је веома комплексно и веома битно, а чини се једноставно и разумљиво сваком гледаоцу, а то је да погледамо шта је иза тога и да, чак ни ове ствари које су јасне, не гледамо црно-бијело. Чини ми се да ни Нина Рејн не заузима потпуно страну, него само покушава да освијетли све то. Јасно је да је овај текст написан у тренутку „me too“ покрета и да је све што се дешавало по Америци, а имали смо и ми овдје таквих случајева, тако да и комуницира на један начин који је свима нама близак и сви, мање-више знамо нешто о тим стварима, а некако никад нисмо стали да погледамо шта је то са оне друге стране, адвокатске, правне, државне или било које друге.
Кроз овај комад се заправо смјењују емоције и мишљења, баш кад помислимо да је неко управу, чујемо и другу страну приче.
Јесте, то лицемјерје које се огледа у адвокатима који неком суде или пресуђују, дотјеравају до зида, поготово кад су вјешти адвокати, онда се задесе у ситуацији која је и за њих доста упитна и врло лако би пали на било ком суду. Тако да и у том лицемјерју које им даје тај параван који им закон прави, уствари се они у приватном животу урушавају, тај њихов свијет за који се боре се урушава јер су они такви какви су, врло дискутабилни.
Да право није правда, потврђује и овај комад.
То је истина и о томе говори много пута Боки Жировић, тај лик Едвард. Он говори много пута о томе шта је правда и како то треба да изгледа, тако да то је истина, нажалост живимо у томе.
Тема овогодишњих театарских сусрета у Брчком је „болест друштва“, колико ова представа кореспондира тој теми?
Апсолутно одговара теми, ово је нешто што се пружа, ово је нешто на шта у овом патријархалном друштву у којем живимо, чини ми се, благонаклоно гледа према тим стварима јер, ето, жена је крива јер се тако обукла, и некако се то подразумијева и даље, без обзира на то што живимо у 21. вијеку. Та историја и проклетство овог друштва је очигледно дубоко укоријењена на овим просторима и нисам сигуран да ће се то ускоро промијенити.
Пише: Драгана Лукић
Фото: Дејан Ђурковић