Predstava ”Sabirni centar” nastala u koprodukciji narodnog pozorišta Republike Srpske u Banjoj Luci i Gradskog pozorišta Prijedor odigrana je pete festivalske večeri. ”Sabirni centar” je režirao Marko Misirača , a adaptaciju komada su uradili Marko Misirača i Ivan Velisavljević.
U predstavi igraju: Đorđe Marković, Nataša Ivančević, Ljubiša Savanović, Slađana Zrnić, Boris Šavija, Miljka Brđanin, Zlatan Vidović, Bojan Kolopić, Snežana Štikić, Siniša Vučićević, Aleksandar Stojković, Goran Jokić, Boško Đurđević i Dean Batoz – igraju gradeći jednu fino usklađenu zajedničku glumačku konstrukciju koja uverljivo donosi susret dva sveta – svet živih i mrtvih i svojom suptilnom igrom nas uvode u tu među u kojoj se svetovi preklapaju ostavljajajući gledaocima dovoljno prostora da učitaju lične asocijacije. Nema ničeg prenaglašenog, a glumci vas vrlo smelo uvlače u priču.
Reditelj Marko Misirača i dramaturg Ivan Velisavljević adaptirali su Kovačevićev komad i profesor, koji je u originalu arheolog, ovde je profesor istorije koji je život posvetio skupljanju arhive – građe koja se bavi istorijom NOB-a. Radnja je smeštena u 1990-tu godinu u samo praskozorje rata, u vreme kada se Jugoslavija već počinje raspadati, a čitav prostor počinje polako i nepovratno da klizi na teren smutnih provatizacija. Ta se smutna vremena nastavljaju do danas kada smo svedoci jedne jednako smutne tranzicije koja besomučno dugo traje. Dramaturg i reditelj ovom adaptacijom, koja je vrlo pažljiva prema tekstu, vraćaju nas u nedavnu prošlost i pozivaju da preispitamo sopstvenu savest. O kojoj se čini mi se ni ne pitamo, nego najčešće, kao kod naših junaka, rutina stihijski uzima svoje. Sve dok… neko ne ode, napusti ovaj svet. Tada se gotovo po pravilu dešava druga podela karata. Tako profesor Marković umire i odlazeći na onaj svet sreće svoje komšije, prijatelje, ženu koja je mlada umrla. I vraća se nazad još jednom u život da poravna račune pre nego što definitivno ode.
Marko Misirača suočava žive i mrtve, vrlo pažljivo, pokazuje koliko je, zapravo, bliska granica između dva sveta. Misirača nas poziva da se suočimo sa sopstvenim postupcima spram sebe samih i spram drugih, poziva nas na odgovornost. I na kraju podseća da ćemo svi jednom otići, a da nije ni malo nebitno za kakvim prtljagom napuštamo ovaj svet. Tako se u jednom trenutku, kada profesor govori o savesti, samo na tren pali svetlo u sali prozivajući sve nas – da se osetimo prozvanim.
Izvrsna je scenografija Dragane Purković Macan koja deli i spaja svetove – profesorov stan je još uvek u bojama, kao i krevet, već je arhiva bela i pripada svetu mrtvih (jer to ništa neće biti sačuvano nestaće dokumenti bez traga), replika spomenika na Šehitlucim koji je jednako zaboravljen. Oba su sveta prekrivena maglom.
Kostim Jelene Vidović odlično prati scenografiju upotpunjujući slike svetova, naročito susreta među svetovima, jednako kao i muzika Petra Topalovića.
Otvaranje prostora asocijacija naročit je dar ove predstave, tako da sam se, gledajući predstavu, setila da je Dušan Kovačević govorio da mu se, razmišljajući o sudbini naroda na ovim prostorima, ponekad čini da smo sve sami krivi, a drugi put da, zapravo, nismo imali izbora. Setila sam se i Urlihe Majnhof, koja je svojevremeno rekla, parafraziraću, da je šamar koji roditelj udara detetu politički čin, jer je refleksija društveno političke stvarnosti kojoj pripada.
Piše: Nataša Gvozdenović