Tema ovo priče je zločin koji je vlast, izvršila nad intelektualnom elitom Srbije krajem 1944. i početkom 1945. godine. Akcenat je na srpskim glumcima koji su su tokom rata igrali “na daskama koje život znače” a bez suđenja, tajno likvidirani, a da im se pritom grobovi ni danas ne znaju. Pored glumaca, tajno je ubijeno ukupno 72 umetnika i 76 novinara, profesora…
U listovima“Politika” i “Borba” od 27. novembra 1944. objavljeno je saopštenje Vojnog suda Prvog korpusa NOVJ o suđenju ratnim zločincima u Beogradu, u kome se obznanjuje da je 105 građana osuđeno na smrt i da su sve presude izvršene. Opšti razlozi presude su: što su pomenuti zločinci pripadali okupatorskim i izdajničkim terorističkim i špijunskim organizacijama, što su svim svojim silama radili protiv oslobodilačke borbe naših naroda i svih naših saveznika; što su predstavama podupirali okupatorsku fašističku tiraniju i izrugivali vojničke i moralne napore slobodoljubivih naroda…
Nerazumljivo je zašto su u tim danima mnogi poznati i manje poznati ljudi nestali zauvek, bez objave, suđenja, a često i bez dokazane krivice. Streljani su prosvetni radnici, novinari, studenti, prevodioci, lekari, zemljoradnici… Najčešće “obrazloženje” glasi da je streljani bio agent Gestapoa, da su okrvavili ruke, iako njihovi zločini i saradnja sa okupatorom nisu bili dokazani.
Koliko je to vreme bilo haotično pokazuje da ni do dosad nema odgovora na pitanje zašto je jedanaestoro glumaca streljano, dok su desetine i desetine drugih prošle kroz mučan period hapšenja, progona i ponižavanja, straha, gladi i svakojake oskudice…
Da li su zaista streljani glumci, njih četvorica iz Beograda, i još sedmoro iz Niša, počinili tako teške ratne zločine?
U martu 1942. formirana je satirična scena “Bodljikavo prase”, Tokom rata redovno je radilo Srpsko narodno pozorište kod Kneževog spomenika, koje je izdavalo mesečnik “Srpska scena”. Osim Narodnog, Umetničkog i Srpskog satiričnog pozorišta, svake večeri dizala se zavesa u pozorištu “Srbozar”, zatim u Srpskom savremenom pozorištu, Srpskom dečjem pozorištu, Pozorištu mladih, Akademskom pozorištu, Dramskom studiju Nacionalne službe za obnovu Srbije, Pozorištu Udruženja glumaca Srbije, “Centrali za humor”, Dramskoj trupi Crvenog krsta, u malim privatnim pozorištima i kabareima… Žanka Stokić, Aca Cvetković i Jovan Tanić bili su istovremeno i redovni gosti beogradskog radija, koji je uveo humorističke emisije i direktne prenose “Šarenih večeri” iz Narodnog pozorišta, u kojima su, osim srpskih, ponekad učestvovali i nemački komičari. Tekstovi, izvođeni u ovim programima, imali su pretežno propagandni karakter i bili su u duhu novonastalog stanja u okupiranoj zemlji.
Poigravajući se komičnim situacijama u vezi sa policijskim časom i izvrgavajući smehu aktuelne nevolje ljudi, pisac i glumci uspeli su da privuku hiljade gledalaca. Inače, igrali su Mima Predojević, Ana Paranos, Coka Perić Nešić, Vera Petrić, Blaženka Katalinić, Vera Radojević, Aca Cvetković, Jovan Tanić, Stanko Buhanac, Pavle Bogatinčević, Žarko Mitrović, Petar Milosavljević i drugi. Reditelj je najčešće bio Petar Matić.
Šta su prikazivala sva ova pozorišta? Očigledno je da su međuratni duh boemije i optimističkog humora, kafanski šeretluk i uživanje u srpskom folkloru, dobili puni kontinuitet u bujnom pozorišnom životu pod okupacijom, koji je bio svojevrstan paradoks u vremenu opšteg jada i užasa. Omiljeni međuratni repertoar bio je sada začinjen skečevima i humorističkim numerama, smehom na račun kolektivne narodne muke, satiričnim žaokama usmerenim prema saveznicima koji su ostavili Srbiju na cedilu. To je bilo vreme površne zabave, opšte improvizacije i bežanja od stvarnosti. Sklonjeni od surove svakidašnjice, predani intelektualnim interesovanjima u svojim skučenim stanovima, a katkad kartanju, malim kućnim koncertima i fokstrotu, prodajući crnoberzijancima poslednje vredne stvari, ljudi od ukusa klonili su se lažnog okupacijskog teatra. Komercijalna vulgarizacija pozorišta, jeftino tezgarenje i dodvoravanje neukusu, zasmetali su nekim ozbiljnim i odgovornim teatarskim poslenicima.
Kao egzekutor “revolucionarne pravde” i glavni vinovnik poratnog stradanja glumaca, najčešće se pominje Nikola Popović, predratni član Narodnog pozorišta, koji je u uniformi partizanskog oficira preuzeo dužnost komesara, zaduženog da raščisti situaciju i oslobodi “Kuću kod Spomenika” onih koji su uprljali ruke. Nikola Popović je bio čudan čovek. On nije ni statirao, bio je volonter. Strašno se plašio bombardovanja, a bio je i veliki pijanac. Nabavio je traku Luft Schutz (Vazdušna odbrana), koja mu je omogućavala da se kreće za vreme bombardovanja, što je inače bilo zabranjeno.
Ta traka mu je služila za to da ode do kafane i da se napije od straha. Odjednom, posle oslobođenja, taj se Nikola Popović pojavio s velikim revolverom u Pozorištu. I počeo je da drma. Niko se, naravno, nije usudio da pita da li ga je poslala OZN-a. Nikola Popović je u prvim danima posle oslobođenja dobio poseban zadatak da preispita rad i ponašanje svakog pojedinca za vreme nemačke okupacije. Kompromitovane je trebalo ukloniti iz pozorišta, ne ići u nijanse, preterivanja, strasti i lične netrpeljivosti. Pri tom niko nije mogao da pretpostavi da će doći do najdrastičnijih poteza – do likvidacije glumaca …
Po nalogu Nikole Popovića sprovođeni su (hapšeni) svi osumnjičeni glumci i pozorišni radnici. Nikola Popović izdavao je naloge za hapšenje na osnovu karakteristika koje su mu dostavljali beogradski glumci – među kojima su se posebno “isticao” jedan čuveni predratni (i posleratni) karakterni komičar i takođe čuveni glumac intelektualac, koji za vreme rata nije radio u pozorištu, a po oslobođenju se među prvima stavio na raspolaganje novom pozorištu, šetkajući po zgradi u plavom radničkom kombinezonu…
Postavlja se pitanje: zar su tako loše karakteristike dobili glumci da su morali biti likvidirani? Tehnika hapšenja je bila sledeća: pozvani glumac ili glumica javljao se na razgovor Nikoli Popoviću u zgradi Narodnog pozorišta. Pred njim bi, u koverti, bila karakteristika svakoga od pozvanih. Posle razgovora, Popović bi ih upućivao u zgradu Crvenog krsta u Siminoj ulici.
U stvari, u Siminoj ulici bilo je smešteno specijalno odeljenje OZN-e. Dok su trajala ova hapšenja, glumci Pozorišta narodnog oslobođenja i članovi Narodnog pozorišta koji su dobili dobru karakteristiku, držali su prve probe “Najezde” Leonida Leonova, u režiji Vjekoslava Afrića…
U postupku sa Žankom Stokić bilo je dosta grubosti, plahovitosti i nerazumevanja situacije. Često su dolazili u glupe situacije, ređale su se nesuglasice, ljudi su ponekad i postupali mimo svojih ubeđenja, pravili nesmotrenosti tako da se mnoge stvari ničim ne mogu opravdati… Množile su se klevete, lažne prijave, izmišljena svedočenja, opanjkavanja najniže vrste, a svega toga bilo bi manje da posredi nisu osvetoljubivost i zluradi glumački obračuni, pritajene a zatim razbuktale ljubomore, doušništva, potkazivanja i stanja u kojima se oni koji su bili u senci ili niže na rang-listama, pojavljuju kao ličnosti koje uz pomoć vlasti kroje nove sudbine i sebi i drugima… U tome je prednjačio Nikola Popović, koji je od ranije želeo – a u tome nikada nije uspevao – da napravi karijeru velikog dramskog umetnika…
Živeći u paničnom strahu, saznalo se da su uhapšeni glumci ubijani. Kako, zašto, zar tako surovo kazniti glumce?! Kakvi su oni saradnici okupatora bili?! Igrali su i mnogi drugi, ali niko od njih nije se ogrešio o narodnooslobodilačku vojsku. Jer, da se ogrešio i da se osećao krivim, pobegao bi bez traga i glasa, kao što je to bio slučaj sa drugima koji nisu smeli da dočekaju oslobođenje…
I dok su jedni bili utamničeni i prolazili kroz isledničku torturu, drugi su bili prisiljeni da “ispaštaju grehe kolaboracije” teškim ili ponižavajućim fizičkim radom, a četvoricu beogradskih i sedmoro niških glumaca progutala je tama. Ni do danas ne zna se zvanično kako su skončali, da li im je sudio neki improvizovani preki sud, kada su i gde ubijeni, gde su sahranjeni. Jedino javno obaveštenje dato je o Aleksandru – Aci Cvetkoviću, koji je streljan po presudi Vojnog suda Prvog korpusa NOVJ, zajedno sa još 104 osuđenika, čija su imena objavljena u novinama, 27. novembra 1944, uz obrazloženja više nalik na pretpostavke nego na dokaze. Kad je naišao rat, Aca je bio izvadio jednu legitimaciju na nemačkom jeziku. To je bila legitimacija nemačke organizacije Kraft Durch Freunde (“Snaga uz prijatelje”), i u toj legitimaciji je pisalo da je Aca Cvetković njihov član…
Ratni sud Prve divizije zasedao je svakoga prepodneva, a uveče istoga dana osuđeni su kamionom odvoženi na gubilište. U Nišu su po oslobođenju streljani glumci Miodrag Kovačević, Julijana – Jula Bukvić, Svetozar Toza Cvetković (upravnik), Dragoslav Kandić (u jednom periodu v. d. upravnika), Živojin Vučković, izvesni Vanderović (ime je zaboravljeno), i Žika Ristić. U niškom “Narodnom listu” nema ni pomena niti o suđenjima, niti o bilo kakvim streljanjima umetnika koji su bili zaposleni u Narodnom pozorištu. Jedan od onih koji su nosili repertoar, Miodrag Kovačević (1904-1944), bio je glumac velikog stvaralačkog potencijala.
Nestali su mnogi nevini, ili sumnjivi samo zato što je o njima kružio glas da sarađuju sa okupatorom i narodnim izdajnicima. Potpuno je nejasno šta su novoj vlasti skrivili niški glumaci. Postoji indicija da je Salko Repak, glumac, prvoborac i član Kazališta narodnog oslobođenja, komesar niškog pozorišta posle rata, negde krajem 1945. prijavio OZNi niškog glumca Vanderovića, pošto ga je video u zgradi. Vanderović je odveden nekamo zauvek. Streljan je i glumac Žika Ristić, zato što je organizovao priredbe za četnike vojvode Ćirkovića. Najzad, poznati niški glumac Svetozar Toza Cvetković, koji je za vreme rata bio upravnik pozorišta u Zaječaru, uhvaćen je i streljan pod nenapisanom optužbom da je sarađivao sa okupatorom. U čemu se mogla sastojati ta saradnja? Kakve to usluge – vojne, političke, obaveštajne, propagandne – mogu činiti glumci, makar bili i upravnici pozorišta, u manjim gradovima? Pogotovu što su provincijska pozorišta, a naročito niško, igrala nacionalno-romantičarski repertoar, koji su činile predstave “Rastko Nemanjić” ili “Kaplar Miloje” Branislava Nušića.
Otpuštena iz Narodnog pozorišta, posle tamnovanja, najslavnija glumica u istoriji srpskog pozorišta, Žanka Stokić, bila je najzad izvedena pred sud. U “Politici” je 4. februara 1945. objavljen izveštaj sa suđenja pod naslovom “Glumica Žanka Stokić osuđena je na osam godina gubitka srpske nacionalne časti”, i sa nadnaslovom “Narod sudi onima koji su se ogrešili o njega u najtežim danima”.
Poniženi, postiđeni, pokušavajući da sebi objasne zašto su prihvatili izazov da učestvuju u trećerazrednim programima za vreme okupacije, tešili su se mišlju da je njihov scenski humor bio duševni lek narodu koji je patio, da su bili prinuđeni da učestvuju u programima Nuserovog Radio Beograda, kako bi uz pomoć Nemaca uspevali da nabave hranu i lekove u vreme opšte nestašice. Ipak, ti umetnici ogromne intuicije, naknadno su shvatila da su pogrešili. To ambivalentno stanje, njihovog unutrašnjeg konflikta između glumačkog imperativa da se igra za publiku u svim uslovima, i samooptuživanja, primorali su ih da prekinu veze sa mnogobrojnim prijateljima.
Sve do 1944. godine, u istoriji srpskog pozorišta nije zabeležen slučaj da je neki glumac platio glavom zato što se bavio svojim poslom. Što je taj soj često slavoljubiv, ponesen ambicijom, pomalo uvrnut, što su glumci – kako se to ponekad kaže – “velika deca”, katkad razmažena i neobuzdana, nije razlog da stradaju, čak i kad preteraju rugajući se pojavama u svom vremenu, kad se „politički” zamere moćnicima… Totalitarna svest kao besna stihija, tajfun ili cunami, bezobzirno briše sve što joj je na putu, i sa nabujalom mutnom vodom odnosi i decu – malu i veliku. Glumci su se dovijali da prežive godine okupacije, a posle i godine kada je došla nova vlast.
Piše: Predrag Nešović