Играју: Бојана Милановић / Соња Исаиловић / Стефан Вукић / Димитрије Аранђеловић / Вукашин Ранђеловић / Петар Бањац / Филип Грубач / Игор Сакач. Премијера је била 9. марта 2020. године на Камерној сцени Српског народног позоришта у Новом Саду. Представа траје 105 минута без паузе.]
Џенис запева. У пола песме се чује лупање на вратима.
ПОЛИЦАЈАЦ: Добро вече.
ЏЕЈМС: Добро вече.
ПОЛИЦАЈАЦ: Имамо пријаву да нека жена вришти.
ПИТЕР: Господине, није вриштање, имамо пробу бенда, то ова госпођица пева.
(Тијана Грумић, Ко је убио Џенис Џоплин?)
Синоћ је уследио врхунски ужитак за брчанску фестивалску публику, представа „Ко је убио Џенис Џоплин”, омаж том музичком чуду. Публика је синоћ заједно са актерима представе певала док се на театарској сцени одвијала тешка драма као вишеструко награђивана представа рађена по тексту Тијане Грумић, у режији Соње Петровић, изведена у оквиру Такмичарске селекције Интернационалноих театаских сусрета Брчко дистрикта БиХ. Музиком, костимима, игром и надасве глумом, млада екипа представе „преселила је” публику у 1970-ту годину, у собу 105 холивудског хотела „Лендмарк”, где је са само 27 година умрла Џенис Џоплин. Премијера ове представе била је на 50–годишњицу њене смрти.
Представа о Џенис Џоплин је резултат самосталног рада групе младих ауторки, глумица и глумаца, до којег им је очито истински стало. Експлозивност, необузданост и креативност стварне (и медијске) Џенис Џоплин, послужила је ауторкама као узбудљиво полазиште за потресну, слојевиту сценску „рок–баладу”, у којој „уживо” извођење песама култне интерпретаторке постаје и драмски равноправан елемент сценског збивања. Овај комад је написан за позориште, јер је позориште једини медиј у ком можемо да дамо глас управо самој Џенис Џоплин да коначно исприча своју причу. Није важно да ли је та прича истинита, заснована на чињеницама или хронолошки доследна, важно је да је та прича коначно њена.
Кроз биографску причу о рок звезди шездесетих година прошлог века, сазнајемо како су живеле генерације rock ‘n’ roll музике и зашто је било тешко бити жена која се не уклапа у стандарде тадашње средине. Представа нас упознаје са Џенис Џоплин, пионирком међу женама у музици, женом која је иза себе оставила својеврстан правилник за „дивље жене”. Џенис Џоплин чланица је „клуба“ оних уметника који су отишли са двадесет седам година – звезда из света уметности и популарне музике, уз стандардну констатацију да бог себи прво узима најбоље. Дакле: Џими Хендрикс, Џим Морисон, Брајан Џонс, Џенис Џоплин, жан Мишел Баскијат, Ејми Вајнхаус… Углавном је реч о смртоносном миксу алкохола и наркотика. Мада Курт Кобејн то решава хемингвејевски – пуцњем из пушке. О овом феномену пишу се студије и он често служи као инспирација текстописцима, уз тезу да, ако одете са сцене са двадесет седам, прелазите директно у легенду.
Џенис у представи је једна радознала и весела, обична крхка, нежна девојчица која верује у своју интуицију и таленте, а у исто време је и девојка која је бесна и храбра, спремна да сагори за своје циљеве и на путу до тог циља не направи ниједан компромис. У представи млада Џенис је узор и инспирација за преиспитивање о себи, о нама, о друштву у коме живимо и забранама које нам се намећу док настојимо да будемо оно што јесмо. Да се не бавимо имитацијом него да покушамо да разумемо њену борбу и на крају крајева њену трагедију. Да разумемо контекст времена из којег долази и дозволимо публици да направи компарацију са собом у данашњем тренутку. Управо из разлога избегавања имитације једне јединствене, аутентичне особе из седамдесетих година прошлог века одлучила сам се за две Џенис које у својој синтези чине ону коју знамо из историје.
Музичка каријера која је красила ову фантастичну певачицу, као и њено незаборавно извођење великих хитова, били су исто толико важни колико и њен став да бескомпромисно уради баш све онако како је замислила, без обзира на околину и све остале проблеме са којима се сусретала. Управо зато, ова представа представа важна је за данашње младе, све оне који се генерацијски нису често сретали Џенис Џоплин, а од које ће свакако моћи много тога да науче.
„ДОРОТИ: Док живиш под мојим кровом има да се понашаш онако како ја кажем.
ЏЕНИС коју не знамо: Како? Исто као ти?
Да сам тиха
Да се случајно не намећем
Да случајно немам своје мишљење
Да нигде не закасним
Да се не дај боже успавам
Да сам стално насмејана
Да случајно не заплачем
Да слушам шта ми кажу и не буним се
Да се топло смешкам и кад ми није ни до чега
Да се стидим
Да не дижем глас
Да сам послушна
Да сам мања од маковог зрна
Да не постојим
Је л’ то?
Онда нећу ни да живим под твојим кровом, боли ме курац.”
(Тијана Грумић, Ко је убио Џенис Џоплин?)
Иако обогаћена конкретним историјским догађајима (Вудсток) и мотивима (битници, хипици, рокенрол), велики је успех што представа Ко је убио Џенис Џоплин? није носталгична нити ретро. Напротив. Усамљеност, друштвене норме, притисак родних улога, анксиозност која мора да се седира… нажалост, нису ствар епохе („Ако наставите да ћутите изгубићете себе”, каже Џенис публици).
Џенисини родитељи и познаници, они јој препречују пут, заробљавају је и претећи се надвисују над „Џенис коју не знамо”. (Предлажем и алтернативно име, „Џенис коју не знамо” заправо је пројекција „Џенис каква нам је потребна”.) Несавршена, гласна, несигурна, страствена, она која је довољно храбра да буде глас генерације. „Џенис коју знамо” као ведру, топлу, нежну жену, која се радује и након смрти, чини слику о околностима Џенисине смрти веома потресном.
Бојана Милановић је одговорила на овај нимало лак задатак. Она поседује потпуну контролу над својим телом на сцени, свој звонак и продоран глас учинила је храпавим налик Џенисином, енргичност и лакоћа с којом игра чини да јој верујемо у улози жене која је носила револуцију док су друге носиле сукње. Бојана, наравно, није сама на том задатку. Опчињавајућа је нежност у партнерској игри између ње и Соње Исаиловић. Бојана Милановић и Соња Исаиловић су својом енергија, вештином и количином храбрости и аутентичности на сцени могу да кажем скоро парирају самој Џенис. Оне као представнице нове генерације глумица које су спремне да се несебично предају публици, избегавајући питање мере и калкулисање. Посебна вредност у њиховој игри, поред свих њихових талената и преданом раду из којег су изашла ова два лика су уствари њихов заједнички лик. Њихов међусобни однос је пун разумевања, колегијалности и љубави до те мере да се дословно могу перципирати као једно, на сцени дишу заједно. Та врста поверење међу партнерима на сцени је озбиљна одскочна даска за сваки глумачки подухват.
Oво је једна од оних представа која је осмишљена од почетка до краја са потпуном свешћу – све је освешћено, све је тачно, почев од текста, који се одлучио да прати једну животну линију или причу Џенис Џоплин. Тачно од почетка до краја можемо да живимо трагедију, судбину једне особе која се зове Џенис Џоплин, која има дар од Бога да пева, она бела у себи носи црначку музику. Нема никаквих сувишних рукавца, прича је заснована на ономе што свако од нас носи од рођења до смрти, а то је дете у себи и то дете или убијете некада или оно живи деведесет година – код Џенис Џоплин је оно убијено у 27. години.
Иако обогаћена конкретним историјским догађајима (Вудсток) и мотивима (битници, хипици, рокенрол), велики је успех што представа Ко је убио Џенис Џоплин? није носталгична нити ретро. Напротив. Усамљеност, друштвене норме, притисак родних улога, анксиозност која мора да се седира… нажалост, нису ствар епохе („Ако наставите да ћутите изгубићете себе”, каже Џенис публици).
„Ко је убио Џенис Џоплин?” је интригантна представа са обиљем доста добре музике. Поигравање са стереотипима. Борба против друштвених правила и обичаја. Разуђен мизансцен. Аутентична посвећеност. Тој младалачкој предузимљивости биле су потребне године како би стекла поверење институционалног позоришта. Па чак и то поверење Селектора Интернационалних театарских сусрета да заигра на једном оваквом Фестивалу је логичан след што је Џенис Џоплин запевала на сцени Дома културе у Брчком. Иако поред свих својих квалитета поседује и ситне недостатке, у том истовременом садејству врлина и мана састоји се амбивалентна вредност карактеристична за сваку одличну представу.
У тематском смислу, ова представа је апсолутно део фестивала – овај фестивал говори о болести друштва. И ово је преиспитивање двоструког идентитета Џенис Џоплин. Структурно, ово је још један постбрехтовски акт, једно рокфестивалско испаљивање порука.
Јако ми је драго да је ова представа показала да и млађа генерација воли Џенис Џоплин исто као што ју је волела моја, можда само на неки другачији начин. Ко је убио Џенис Џоплин? поседује експлозивну енергију која блешти и букти, па иако на појединим местима оставља прогоретине, у целини она је лепа као пламен. Извођачка екипа је од поетичног текста Тијане Грумић створила комуникативну и емотивну представу која крик (или вапај) Џенис Џоплин: „Ја не желим да нестанем!” неоштећен преноси из 1970-те, преко полувековног временског јаза, право на сцену позоришта. Сматрам да је добро што се враћамо, да се подсетимо једне очигледно, сада већ, легенде. Јер, уколико допустимо да буде заборављена, Џенис Џоплин ћемо убити ми.
Питајмо се зато често Ко је убио Џенис Џоплин.
Пишe: Предраг Нешовић
Фото: Дејан Ђурковић