Egon Savin iza sebe ima bogatu karijeru, niz nagrađivanih i dugovječnih predstava kojima se publika redovno vraća. Predstava “Pokojnik” po tekstu Branislava Nušića zajednički je projekt Crnogorskog narodnog pozorišta i Centra za kulturu Tivat te ujedno još jedan u nizu od njegovih rediteljskih projekata. Savin vjeruje da će i “Pokojnik” dugo živjeti na sceni.
Komad je prilagođen crnogoskom govornom području, ima li razlike u duhu ili mentalitetu kada se Nušić prenese na crnogorski jezik?
Promenjeni su samo dijalekt i toponimi. Radnja se ne događa u Beogradu nego u Podgorici. Kada me je Marko Baćović pozvao, onda mi je rekao da Podgorica, kao i sva druga pozorišta danas, ne igraju dela na originalu nego ih prevode. Kako sada da igramo na ijekavskom, a da se radnja odvija u Beogradu; to ne može, pa smo radnju prebacili u Podgoricu, ali nema velike razlike, mentaliteta, duha – nema razlike.
Na scenografiji vidimo Podgoricu?
To je Podgorica iz 38-e. To je vreme kada je taj komad napisan, pa smo koristili fotografije Podgorice iz tog vremena.
S obzirom na to da se, dakle, intrige odvijaju okružene fotografijama eksterijera – možemo li to interpretirati kao izvraćanje skrivenog u javni prostor?
Tako je. To je i sadržaj komada, uostalom. Tako da korespondira osnovna ideja scenografije sa sadržajem i sa pričom. Mi živimo u takvom svetu u kojem je savez kriminala i vlasti postao opšte mesto. I zahvaljujući medijima, zahvaljujući otvorenim medijima, na kraju krajeva, vama novinarima, mi danas učestvujemo u direktnom prenosu kriminalnih radnji koje bitno utiču na naše živote, nas običnih smrtnika. I tu vrstu gneva imao je i Nušić kada je pisao to delo. Ljudska priroda je nepromenjiva. Pogotovu kada je u pitanju pohlepa, uopšte poroci. Čovek teško savladava sebe u svojim porocima, u svom snu o vlasti i bogatstvu i ne preza se više od toga da li će to bogatstvo biti opljačkano ili zarađeno. Danas više te razlike nema.
Nušićevog “Pokojnika” njegovi savremenici su kritizirali zbog “žanrovske nedosljednosti”.
Nušić nikada za života nije dobio nijednu pozitivnu kritiku. Dakle, on je živi dokaz kako naša pozorišna javnost ne zna ništa o pozorištu. Ljudi koji žive od komentarisanja teatra zapravo imaju neke predrasude. Nušić je uz Steriju najveći genije srpske dramske književnosti. On je bio uspešan još za vreme svoga života, ali nikada nije dobio pozitivnu kritiku. I to više govori kritičarima nego o samom Nušiću. Svaka dobra komedija je bazirana na drami, na dramskoj psihološkoj situaciji. Kao što svaka drama sadrži u sebi duhovitost. Trudim se da pravim duhovito pozorište, posljednjih godina mi je to jedina opsesija. Sve što radim, bez obzira ko je autor, šta je sadržaj komada – trudim se da postoji neka prijemčiva duhovitost koja će načiniti radost gledanja. Ne volim morbidno pozorište. Ne mogu da gledam teatar koji u sebi nema duhovitosti.
S obzirom na to da je prva premijera “Pokojnika” bila krajem jula ove godine, možemo reći da je njen život tek otpočeo. Koliko dugo žive Vaše predstave?
To zavisi od sredine, od toga koliko publike imate. Moj “Kir Janja” je u Narodnom pozorištu u Beogradu igran dvadeset šest godina. To je jedan od beogradskih rekorda. “Derviš i smrt” se daje sedamnaest godina u beogradskom Narodnom pozorištu, “Tartif”, “Mletački trgovac” dvanaest i petnaest godina. Smatram da sam uspeo u onome što radim kada publika poželi da gleda moju predstavu više puta, a to se dešavalo s ovim naslovima. Pažljivo biram to što ću da radim – ono što mi se neobično dopada, samo to radim.
Dosljedni ste tekstu, ako je suditi po večerašnjoj predstavi, mnogo se oslanjate na glumce, na ono što je izgovoreno bez mnogo efekata na sceni – da li je takav način rada došao s iskustvom ili je to oduvijek bio stil Vašega rada?
Uvijek sam imao sklonost da pravim pozorište koje se izražava preko glumca, ali sam radio i pisce koji su ekstremni, zavisi od teksta. Rediteljski rukopis mora da korespondira s rukopisom dramskog dela. Ovde je reč o komediji karaktera, komediji mentaliteta i to nije isto što i vodvilj, nije isto što i zabavljačko pozorište, to je problemsko pozorište. Pozorište treba da bude raznovrsno. Svaki reditelj da ima svoj rukopis. Sve je to rad namenjen gledanju i vrednovanju. Mi smo prepušteni tome i to je lepo što je tako. Meni je to uzbudljivo. Radim onako kako osećam i kako mislim da je publici najdraže.
Piše: Emina Osmić Hajdarević
Foto: Dejan Đurković