Petog juna ove godine navršilo se 76 godina od eksplozije u Smederevu u kojoj je među dve i po hiljade ljudi živote izgubilo i sedamnaest glumaca SRPSKOG NARODNOG POZORIŠTA iz Novog Sada, tada Narodnog pozorišta Dunavske banovine, tragedije koja je zadesila jedan pozorišni kolektiv u istoriji srpskog pozorišta.
Mnoga pozorišta u svetu doživljavala su teške nesreće, obično požar svoje zgrade, ostajanje bez krova nad glavom. Naprimer: Comédie–Française, Ringtheater, madridsko pozorište. Ali nijedno nije, kao naše, u jednom danu sekundu) nzgubilo sedamnaest svojih dragocenih članova – glumaca.
Petog juna 1941. godine prilikom strahovite eksplozije municije u Smederevu među dve i po hiljade poginulih (tačan broj nikad nije utvrđen) živote je izgubilo i sedamnaest glumaca Srpskog narodnog pozorišta, tada Narodnog pozorišta Dunavske banovine.
Novosadsko pozorište imalo je dve trupe: Centralnu i Sekciju. Centralna trupa je počinjala sezonu u Somboru. Odatle je išla u Suboticu i s proleća je bila u Novom Sadu. Sa gostovanjem u Zrenjaninu ta trupa je završavala sezonu.
Sekcija je bila posebna trupa čiji je umetnički rukovodilac bio Aleksandar Vereščagin, a administrašvne poslove je obavljao Rista Spiridonović, otac glumice Olgice Spiridonović. Sekcija je počinjala sezonu u Kragujevcu i putovala u Požarevac, Smederevo, Pančevo, Vršac, Belu Crkvu, Kikindu, Sentu, Bečej, Bačku Palanku, Rumu, Šid, Sremsku Mitrovicu. Svih 17 poginulih glumaca pripadalo je Centralnoj trupi.
Četvrtog juna 1941., sjatio se velik broj glumaca i glumica Narodnog pozorišta Dunavske banovine u Smederevo. Tu je na brzinu bila formirana, takoreći improvizovana, „Banska uprava” za južni, srbijanski deo Dunavske banovine. U početku, blagajna te „Banske uprave” isplaćivala je tromesečne prinadležnosti – za april, maj i jun 1941. godine, licima koja su podnela izvesne dokaze da im ta primanja nisu bila isplaćena 1. aprila, uoči samog rata. Članovi Pozorišta, delom proterani iz Bačke kao nepoželjni elementi, a delom pridošli iz Beograda i raznih krajeva Srbije, sastali su se u Smederevu da prime koju paru. I sami glumci bili su izbeglice. Oni su, do rata, pripadali novosadskom Pozorištu (centralnoj trupi ili sekciji, svejedno), i bili su ratom zbunjeni, preplašeni, u prvi mah dezorijentisati.
U Beogradu su čuli da se u Smederevu isplaćuju plate, pa su pošli tamo da se bar za neko vreme materijalno obezbede.
Glumci su se te prijatne večeri neplanirano zadržali u kafani „Takovo” kraj Dunava jer im plate nisu bile isplaćene toga dana pa su se snalazili da bi obezbedili prenoćište. Osvanuo je 5. juni. Dan je bio sunčan, topao. Blagajnik Dunavske banovine Nikola–Braca Ivanović iz Novog Sada isplatio im je sve zaostale prinadležnosti i glumci su u dva vagona krenuli za Beograd. Kompozicija je bila prepuna putnika. Tačno u 14.10 časova, dakle sa pet minuta zakašnjenja, voz je krenuo. Tada je stražar na ulazu u Grad počeo da viče, signalizirajući opasnost, odjeknula je strahovita eksplozija, a vagoni kompozicije su poleteli u vazduh. Pritisak vazduha ih je bacio, letelo je sve u visine gde su im se sastavile kazaljke na životom časovniku. Svuda naokolo na sve strane nagorela tela, lica mnogih opečena, sa teškim povredama po grudnom košu. Novac poginulih iz voza, nalazio se rasut po peronu Železničke stanice. Nebo iznad Smedereva bilo je prekriveno gustim dimom; svetao, sunčan dan, u jvdnome sekundu pretvorio se u mrklu noć; zemlja se zatresla kao da se u njenoj utrobi sve ispreturalo; užasne detonacije, jedna jača od druge, počele su da se ređaju …
Smederevo je bilo u ruševinama. Od železničke stanice iije bilo ni traga. Kompozicija voza, koji je tek bio krenuo prema Beogradu, ostala je samo gomila krša, gvožđarije. Smederevo je tih dana, kao uostalom i cela Srbija, izgledalo tužno. Srpsko Pozorište doživelo je toga dana jedan od najvećih i najtežih gubitaka u svojoj istoriji. Od devetnaest glumaca i glumica, koliko ih je bilo u vozu, sedamnaestoro je poginulo. Tu tešku nesreću preživela su, čudnim slučajem, samo dva glumca.
U tom dimu nestao je gotovo čitav jedan dramski ansambl, sastavljen od veoma mladih ljdi: najstariji je bio ušao u pedesetprvu, a najmlađi je imao tek osamnaest godina. Izgubiti u jednom besomučno ludom, krvavo surovom trenutku sedamnaest glumaca – nije mala stvar za Pozorište. Radi se tu o čitavoj jednoj trupi, i to kakvoj truni! Pogledajmo malo bolje spisak tih nesrećnih umetnika: petoro ih je bilo ispod 25, četvoro između 26 i 30, sedmoro između 31 i 40 godina, a svega jedan preko pedeset godina. Od šest stradalih glumica, najstarija je imala tek trideset tri godine – Nina Stimićeva, a najmlađa Stefanija Barbije samo osamnaest. Radenko Almažanović, bio je među njima najstariji, nauiskusniji i u pozorišnoj javnosti najpoznatiji.
Zar je lako bilo prežaliti iskusne aktere, izgrađene fizionomije, vredne i pozorištu odane trudbenike, glumce o koje su se sva pazorišta otimala: visoki, lepi kao upisani, inteligentni, živahni, temperamentni, vragolasto nestašni, večito nasmejani, mladi ali vanredno ozbiljni, ambiciozni, simpatični i marljivi… U pozorišnom životu značili su mnogo, predstavljali su nade našeg pozorišta. I to ne male nade. Renomirani umetnici koji su obećavala mnogo, vrlo mnogo.
Svi poginuli glumci iz Novog Sada sahranjeni su u Smederevu.
Na posmrtnoj listi, koja se čuva u Pozorišnom muzeju Vojvodine (inv. br. 18), stoje ove reči:
„Tužna srca i duboko ožalošćeni nezapamćenom tragedijom koja je zadesila naše Pozorište javljamo da su u Smederevu, 5. Juna 1941., prilikom strahovite eksplozije municije u Smederevskom gradu, poginuli ovi naši zaslužni članovi i vrli drugovi: Radenko Almažanović u 52-oj, Momir Andrić u 40-oj, Vitomir Kačanik u 39-oj, Nikola Stojanović u 38-oj, Milutin Tomić u 38–oj, Nina Stimić u 33-oj, Slavko Aleksandrović u 31-oj, Zlata Čokanović u 31-oj, Mihailo Jovanović u 27-oj, Ksenija Babić u 27–oj, Bane Stanojević u 27-oj, Mile Gajčin u 26-oj, Zlata Andrić u 25-oj, Bogoboj Varađan u 23-oj, Desa Petković Stanojević u 21-oj, Vladeta Todorović u 21-oj i Stefanija Barbije u 18-oj godini života. Ovaj veliki naš gubitak ostaće večno zapisan u istoriji sprskog pozorišta. Mir pepelu njihovu! – U Požarevcu, 1. jula 1941. godine, – Uprava i članovi Narodnog pozorišta Dunavske banovine”.
Petog juna ove godine navršilo se sedamdesetšest godina od teške nesreće koja je pogodila srpsko pozorište. Cilj mi je da se podsetimo na ono što je bilo i ono što se kasnije dogodilo sa našim pozorištem. Posle oslobođenja su obnovljena i reorganizovana sva naša stara pozorišta i formirana mnoga nova. Danas ih ima mnogo više no što ih je bilo pre rata. Osposobljen je brojan kadar pozorišnih trudbenika, a gusta mreža narodnih pozorišta u našoj zemlji obavlja svoju misiju u narodu, daprinosi svoj deo u podizanju opšteg kulturnog nivoa naših naroda. Njihov slučaj pripada istoriji, i kao takav zaslužuje da se zabeleži!
Piše: Predrag Nešović