Интернационалне театарске сусрете у Брчком отворио је Молијеров “Шкртац” у извођењу Сатиричког казалишта “Керемпух”, а публика је имала прилику да ужива у 150 минута чистог хумора, интриге и заплета. Мирела Видек Храњец у овом позоришном комаду тумачи лик Харпагонове кћери Елис која презире очево богатство.
Елис је једна млада жена која је натјерана да се повинује захтјевима родитеља и одрекне се љубави, будући да њен отац, окорјела шкртица, жели да је уда за старца како не би морао дати мираз. У овој улози су се пронашле и многе жене модерног доба, а колико је Вама било тешко одиграти једну такву улогу?
То је свевременска тема, односи су типични и улога је веома занимљива зато што пружа прегршт заплета, расплета, односа и игре. Даје машти на вољу, тако да се, на моменте, препустим и глумим до краја, а опет та искрена жудња постоји све вријеме, тако да ми је био велики гушт играти овај лик.
Текст је толико безвременски да нас подсјећа и на данашње друштво јер су заљубљеност и новац, те вјеровање у његову свемоћ нешто што је и данас итекако присутно, зар не?
Наравно да је то одувијек био проблем и да је то одувијек било актуелно. Мислим да је то данас итекако свеприсутно у нашем друштву, можда и више него што би рекли. Новац и љубав се увијек преплићу, гдје год се окренемо можемо пронаћи примјер такве жене која је раздвојена између тога да, нешто мора, а нешто сасвим супротно жели. Мислим да је то и данас јако актуелно.
Сви ликови у овом позоришном комаду су жртве Харпагонове шкртости али и властитих мана и карактера. Које то мане има Елис, и да ли их је свјесна?
Представа исмијава друштво, претјерану штедљивост и шкртост. Ми играмо увјерљиво, чврсто стојећи иза својих улога и проблема, али наравно да се све то исмијава. Елис, баш као и сви остали ликови у овој представи, има мане. Она је у том неком скривању своје заљубљености и младалачкој полетности подједнако тагична и комична.
Има ли сличности између Вас и лика који тумачите, и колико је та спона битна у креирању лика?
Мислим да то није нужно, наш посао је да направимо лик и да га увјерљиво одглумимо. Ја у свом десетогодишњем искуству на сцени увијек приступам раду тако да се уживим, нађем неки дио себе који је сличан том лику, а на тај начин сам и сада радила.
Забрањена љубав је доминантна тема у овом позоришном комаду.
Сви су били у забрањеној љубави, на крају крајева и однос према новцу, односно Харпагонова опчињеност новцем је исто љубав која је данас, нажалост, свеприсутна и јача од праве љубави.
Која је крајња порука овог позоришног комада који, ипак, има срећан крај?
Љубав ипак побјеђује све, то је поука која се може извући из ове приче.
Разговарала: Драгана Лукић
Фото: Дејан Ђурковић