Halo, mama, ja sam. U Domu sam kulture u Brčkom. Dvorana je puna, predstava samo što nije počela.
Kako koja predstava? Pa kazališni su Susreti, znaš ono što bude svake godine u jedanaestom mjesecu.
Čekaj, netko govori … Kaže ovaj sa zvučnika, isključite mobilne uređaje, ne koristite foto aparate. Ma pusti ga, pa era je mobitela, kako da ga isključim! Tko će tebi prenijeti što se ovdje zbiva?
E sad govori o predstavi, no nisam čuo početak, pričam s tobom, a kraj nisam razumio. Neka je predstava.
Čekaj … izlaze neki ljudi.
Kako gdje? Pa na pozornicu. Pričaju. Šetaju se. Pored mene komešanje. Neki mi šapuću da isključim mobitel. Ma daj, pa era je mobitela. Što oni znaju o novoj tehnologiji. Oni još žive na stari način. Najrađe bi onaj telefon s onom ručicom, pa okrenuli tri puta, dobili telefonsku centralu i tražili vezu s nekim. Oni ne razumiju nas s mobitelima.
Mama, moj je mobitel skup. Snima i u mraku. Nikome ne smetam. Stani, ulaze još dvije osobe na pozornicu. Sad ih ima pet. Nešto pričaju. Ganjaju se oko nekog stolića. Ovi se oko mene smiju. Meni nije jasno zašto se smiju.
Čekaj da ti uslikam pozornicu. Vidjet ćeš za par sekundi i ti što se zbiva. Možda da snimim predstavu, tako ćeš vidjeti sve, kod kuće, zavaljena u svoj stari naslonjač.
Tako je najbolje sve ću snimiti, tad ćemo na miru kući gledati predstavu. No ostaje problem kako ću snimiti ono što je prošlo.
Ej, da sam se odmah sjetio. Sad mi je jasno zašto je onaj rekao ugasite mobitele. Da sam ugasio mobitel, mogao sam snimati i poslije gledati. Ovako sam ostavio upaljen mobitel, ništa nisam snimio na početku. Zato ću snimiti sve do kraja. Mama, vidimo se kući.
Piše: Tihomir Bijelić