Kostimograf ste u ovoj predstavi, jednoj od mnogobrojnih na kojima ste radili. Neobično djelo, čak ima i lik Smrti. Gdje ste pronašli inspiraciju?
Nekada je već na samom početku rada na predstavi, posle razgovora sa rediteljem, jasan put kojim idete dok gradite likove i postavljate kostimografski koncept. A nekada, kao što je ovde bio slučaj, u timskom radu reditelj-glumac-kostimograf, do idejnog rešenja kostima se došlo posle dugih analiza, preispitivanja, razgovora. Pre bih rekla da sam za lik Smrti bila vođena logičkim razmišljanjem, dedukcijom, nego nekom konkretnom likovnom inspiracijom.
Da li su glumci zahtjevni po pitanju kostima koje treba da nose na sceni?
To je zaista individualno i zavisi od glumice ili glumca sa kojim sarađujem. Pošto već dugi niz godina radim ovaj posao izgradila sam poverenje kod većine glumaca i mogu da kažem da nemam problema u komunikaciji sa njima, što ne znači da se bezuslovno prihvata sve što zamislim. Rad na bilo kojoj predstavi je konstantni “work in progress” pa je potrebno sačuvati fleksibilnost i prilagoditi se nekim novonastalim idejama. U svakom projektu, pre ulaska u radionice, razgovaram i obrazlažem glumcima kostime koje sam kreirala za likove koje interpretiraju. Kostimi su njihova “nova koža” i oni bi trebalo da ih sa radošću nose i da se zaista stope sa njima.
Može li se reći da je neki kostim preskup? U stvari, koja je razlika između svakodnevnog odijela i pozorišnog kostima?
Za mene je kostim preskup samo ako nije adekvatan onome što bi trebalo da predstavlja, a to znači da ili nije dobro idejno postavljen ili nije dobro urađen. U tom slučaju “pare su bačene”. Svakako da postoji razlika u novcu koji je potreban za realizaciju savremenog kostima, na primer jedne haljine, i kostima koji predstavljaja neki istorijski kostimografski period, gde su elementi kostima kotarica, korset, raznorazni ukrasi i nebrojeni metri raznovrsnih tkanina, traka, čipke. Takođe cena varira i zavisi od vrste materijala od kojih pravite kostim, zatim vrste obuće, potrebe za modnim detaljima, zanatskim uslugama itd.
Da li ste “oblačili” i svog supruga za neku predstavu, glumca Zorana Cvijanovića?
Jesam, sarađivala sam ili kako vi kažete “oblačila” Zorana u više različitih projekata.
Više puta ste nagrađivani za svoje kostime. Koliko Vam nagrade znače i ima li neka najdraža, odnosno neki kostim koji Vam je najdraži?
Kada smo mladi, nagrade nam daju vetar u leđa i snažan podstrek. Svaki mladi umetnik je nesiguran, a dobijene nagrade potvrđuju da je njegov rad primećen i priznat. Međutim, vrlo brzo shvatite da se ništa toliko bitno neće promeniti u vašoj karijeri, izuzev većeg budžeta koji dobijate za realizaciju kostima i da je zapravo najveća radost koju imate kao umetnik-kostimograf dugačak, veliki aplauz posle predstava u kojima ste bili deo autorskog tima. Pa ipak, i danas posle dugogodišnjeg prisustva na umetničkoj sceni i velikog broja nagrada, nisam “imuna” na njih. Obraduju me, potapšu po ramenu … Bilo bi mi zaista teško da izdvojim jedan najdraži kostim, uglavnom svoje kostime gledam kao na neodvojivu celinu vizuelnog identiteta predstava. Neke predstave su mi svakako draže, ali to je moja mala tajna.
Jednom ste izjavili da je kostim Vaš potpis, pojasnite?
Srećna sam što sam izabrala da radim posao koji volim. Mislim da sa istim žarom radim sada kao i posle završenih studija, doduše sa malo manje nerviranja. Bavljenje kostimografijom u mom slučaju sa sobom ne nosi medijsku pažnju, moje profesionalno postojanje se ogleda kroz kostime koje pravim. Zato je kostim moj potpis.
Foto: Sanita Jerković Ibrahimović