Антонија Пинтарић* је талентована осјечка глумица, изврсно плеше, те има сјајну боју гласа. С једнаким жаром глуми у драми, мјузиклу и сапуници. Осим глуме, Антонија такођер посједује врхунске гласовне способности, те је истински заљубљеник у џез музику. На Позоришним сусретима у Брчком игра у представи осијечког казалишта “Жене у црвеном”.
“Жене у црвеном” су једна џумбус-комедија. С обзиром да нисмо гледали представу, како нам ви можете приближити лик који играте?
У овој представи играм Динку. Младу ђевојку која ради у банци као директорица људских ресурса и која долази обавијестити протагонистице како њихов стан прелази у власништво банке и да морају иселити из стана. Дакле, јасно је како она не започиње представу као “жена у црвеном”, но како се ситуација развија у једном узбудљивом смјеру, она дефинитивно почиње показивати да у њој чучи борац и постаје “жена у црвеном”. У њој се тијеком представе догоди преокрет који даје наслутити како је она пуно више од површне плавушице и од заштићене татине цурице, иако се таквом чини на први поглед. Као што многе жене у себи крију велику снагу која излази на видјело у одређеним ситуацијама у животу, тако ју крије и лик којег играм – Динка.
У представи се “испод прве разине смијеха”, налазе “неки врло озбиљни проблеми жена и уопште човјека данас”, који су се посљедњих година још више усијали. Који су то проблеми на које сте покушали указати овом представом?
Па, рекла бих класичан проблем људске егзистенције, гдје је човјек, који је стјеран у кут, приморан на радикалне потезе. Мислим да је то универзална тема и лајт мотив данашњег друштва и сматрам да се тај мотив поготово може схватити у овом данашњем каосу којег је донијела карантена и одређене мјере које требамо поштивати како бисмо заштитили ближње и себе.
Јесу ли жене уистину праве хероине и храбрије него мушкарци данас, као што се то види и у представи?
Према мом скромном мишљењу, апсолутно јесу. И то због данашњег друштва и многих предрасуда које владају према женама чак, рекла бих, подсвјесно, у умовима људи. Иначе се дивим женама и драго ми је што сам жена. Но, сматрам да данашње друштво (као и опћенито стање друштва и у прошлости) на неки начин присили жену да се сналази манипулацијом, што се догоди и у овој представи. Жена је, због неких укоријењених ставова који су утиснути у подсвјест људи, приморана сналазити се на многе начине како би искористила свој пуни потенцијал. Колико год смо напредовали по питању равноправности сполова, мислим да се на тој идеји још треба радити.
Колико је заправо данас, посебно у ово вријеме короне, тешко или лако остварити значајне ангажмане младом глумцу?
Ја имам срећу и благослов што имам стални посао. У нашем казалишту налазимо начине остати запослени унаточ Covid ситуацији: снимање од куће, разни пројекти. Тако да могу рећи да сам у захвалном положају по питању посла. Но, нажалост, то не вриједи за многе моје талентиране колеге и колегице који спадају у слободне умјетнике. Њих је ова ситуација највише оштетила и зато се надам да ће овај каос што прије завршити и да ће се ствари вратити у нормалу.
Како Ви доживљавате културу и умјетност данас?
Како ја доживљавам умјетност данас? Овиси како се узме. У ширем смислу ова ситуација потиче креативност људи, но такођер људи постају анксиозни, из опреза се клоне једни других што је човјеку неприродно стање, а у овим временима, нажалост, нужно. Но, умјетност налази љепоту у свему, па тако и у тешким временима, па стога мислим да ће култура добити неки нови полет и нову енергију и да ће умјетници искористити ова депресивна времена за стварање. Већ сам примјетила да су се из овог доба карантене, унаточ тјескоби која влада, изродили неки лијепи пројекти и лијепе идеје, а надам се да ће умјетност наставити расти и цвјетати, унаточ свему овоме. Као што каже она стара пословица: У сваком злу, неко добро.
Разговарала: Миљана Ђурђевић
Насловна фотографија: *Антонија Пинтарић у представи, прва са десне стране, https://hnk-osijek.hr/