U najavi predstave „Lepa Brena Project“, reditelja Vladimira Aleksića, pozorišne kuće Bitef Teatar Beograd, a koja je u Domu kulture Brčko obilježila treću večer takmičarskog dijela regionalnih 37. Susreta pozorišta/ kazališta u Brčkom, stoji da je „Lepa Brena za nas, ali verujemo i za mnoge druge – simbol; i stare zemlje, i našeg odrastanja, i otkrivanja seksualnosti. Zato i ovaj projekat nije zamišljen kao biografska predstava, već sasvim drugačije: kroz najveći šoubiznis simbol Jugoslavije, želimo da suštinski pričamo o kompleksnosti i unutrašnjim kontradikcijama poslednje skoro četiri dekade ovih prostora, o njegovim društveno-političkim transformacijama, ponosu i bolu, o razočarenjima i nadi, i o nama samima.“
Predstava je sama po zahtijevala istraživanje različitih teatarskih praksi i modela, od strane autorskog tima i pet izvođača na sceni. Ovdje se radi o pet Brena na sceni koje kroz monološke iskaze kontekstualiziraju temu projekta i stupaju u međusobne odnose, tvoreći tako od niza monologa jednu široku dijalošku formu.
Temeljni umjetnički i dramski kontekst predstave je razumijevanja naše kolektivne prošlosti.
Uoči predstave, u vrijeme kad je trajala generalna proba, uspio sam, najviše zahvaljući ogromnom profesionalizmu glumačke ekipe u cjelini, ali i zavidnoj elokvenciji glumice sa kojom sam razgovarao, i vlastitom novinarskom strpljenu i čekanju, uspjeti na par minuta privoljeti na razgovor za Bilten Sureta glumicu Tamaru Krcunović, koja u predstavi tumači Jugoslaviju.
Tamara Krcunović: “Ja ne mogu sad da kažem da tumačim lik u klasičnom značenju te reči. Mogu da kažem da mi svi igramo neke aspekte Lepe Brene. Ja igram aspekat one Jugoslavije i celog tog razdoblja koji smo svi mi živeli i doživeli, i svi znaju šta je bilo, tako da sam vam ja, hah, aspekt Jugoslavije … u predstavi.
Ovo je specifična predstava jer je sastavljena od monologa, tako da smo svi uglavnom radili svoje delove nezavisno od drugih. Ali ovako funkcionišemo dobro. Kad je predstava počela da se igra, u početku je trebalo neko vreme da se, ipak, homogenizuje sve to, i da svi ti monolozi postanu, eto, deo neke celine. Imam sreću što igram sa predivnim kolegama koji su stvarno ozbiljni i talentovani ljudi, tako da je svaki put fenomenalno da sedite na sceni i da čujeme drugog kolegu koji izvodi svoj monolog, jer kada igrate u klasičnim predstavama vi ste, je li, u akciji kao i vaše kolege. A sada mogu da oslušnem i da na sceni uživo vidim kolegu koji igra i da posmatram razvoj tog lika, itd.
Publika na predstavu reaguje na različite načine. Čak i u različitim zemljama, čak i u različitim gradovima. Zanimljivo je bilo kad smo odlazili u inostranstvo, kad smo igrali predstavu u Švajcarskoj, kad smo igrali i za Švajcarce, ali i za naše ljude koji žive tamo decenijama, i uočila sam da i stranci reaguju na ovu predstavu kao da je razumeju, kao da im je to nešto što im je poznato. To je meni bilo fenomenalno, jer oni nemaju reference Lepe Brene, o Jugoslaviji znaju nešto što je uopšteno iz prošlosti, o ovoj novijoj našoj istoriji znaju ponešto, onako kako je to bilo servirano bilo u Evropi i u Svetu. Ali, poznato im je sve bilo. I neka ideja rata im je bila poznata, i pojedinke, i pojedinca, i velikih sistema, tako da publika generalno jako dobro reaguje na ovu predstavu“.
Piše: Suvad Alagić
Foto: Dejan Đurković