Како доживљавате лик Лејле у представи „Златно доба“?
Моја улога није нешто превелика. Било ми је занимљиво. С обзиром да сам са екавског говорног подручја, први пут сам играла улогу која захтева да се савлада друга врста дијалекта.
Лејла је млада девојка која је заљубљена у момка друге вероисповести, и та љубав је, нажалост, забрањена од стране њихових породица. Њих двоје покушавају да нађу начин да њихова љубав опстане и успевају у томе. У целој представи се прави паралела са Ромеом и Јулијом. Наша прича јесте фикција, измишљена је, за разлику од других ликова у представи коју прати прича о стварању једног позоришта. Лејла се бори за то да се на сцени одигра представа ꞌРомео и Јулијаꞌ како би је њихови родитељи погледали и схватили шта у ствари може да се деси.
Шта нам Лејла поручује и има ли она сличности са Смиљаном?
Љубав не познаје границе и због тих неких тривијалних, глупих мржњи не треба да одустанеш од својих циљева, љубави и онога што мислиш да може да има смисла. То нам поручује Лејла, и у томе је сличност између ње и Смиљање. Обе су борбене и када су заљубљене.
Колико су улоге утицале на Вас и на који начин?
Свака улога мање више утиче како на мене у професионалном смислу, тако и на мене лично. Чак и ако се десила нека улога или представа која у финишу није била добра или да ја нисам успела да урадим што је од мене тржено и такве улоге су за мене биле велика лекција. Има неколико улога које су посебно утицале. То је био рад са Коканом Младеновићем у представи ꞌКаролина Нојберꞌ. Први пут сам на тај начин стварала улогу, односно имровизацијски. Та представа је тражила и наше личне ставове о политици, културним дешавањима у нашем граду, па и у држави.
Играте и у представама за дјецу. Колико су те улоге захтјевне?
Прва моја професионална улога је и била у дечијој представи ꞌПалчицаꞌ Дечијег позоришта Републике Српске. Играти за децу је одговорно, јер код деце нема увијања, нема лажи. Њима, ако је досадно и ако им се не свиђа, они неће из куртоазије седети и аплаудирати, већ је њихово незадовљство апсолутно транспарентно и видљиво. У том смислу, они су најбоља и најискренија публика. Њихове реакције на представу су нешто што никада нисам доживела на представи за одрасле.
Колико Вам значе освојене награде?
Мислим да свако ко каже да му награде не значе није искрен. Нама младима значе зато што су потврда да смо на добром путу. С друге стране, ако се гледа практично, награде нам отворе пут за неке нове улоге и пројекте, поготово на неким већим фестивалима.
Шта мислите о фестивалу позоришта у Брчком?
Први пут на овом фестивалу учествовала сам 2014. године. Мислим да је сјајно што окупља регион. Има квалитетне представе. Ту је публика која прати и разуме позориште. Јако ми је драго што сте под оваквим условима нашли начин да фестивал опстане.
Зашто је глума Ваш избор?
Нисам од малих ногу желела и размишљала о томе. Некако сам као тинејџер у тражењу свих тих секција и спортова дошла до глуме. У то време сам била стидљива. Имала сам неку представу и рекла никад више. Али, јако ме је занимало позориште, не да будем на сцени, него у позадини. Уписала сам Средњу уметничку школу, смер сценски маскер и вљасурал и некако дошла до тога да сам у средњој школи набасала опет на драмску секцију и на том путу сам остала. Јако волим свој посао.
Колико Вам у послу помажу савјети старијих колега и да ли се сјећате неког посебног савјета?
Када сам дипломирала, тог дана, велики Небојша Глоговац ми је написао у честитки: ꞌБуди храбра, буди своја и сцена ће бити твојаꞌ. И то је нека мантра која ме води све време.
Шта би поручили младима који би да запливају у глумачким водама?
Млади људи који желе да се баве позориштем треба да буду заиста искрени и чистог срца, јер ако не гледају позориште, као што је моја професорица говорила, као дијагнозу, као нешто без чега се не може, онда не треба да остану на том путу. Глума тражи много суочавања, јер ми смо цео живот бирани. Ми никада не бирамо. И то је нешто што је тешко прихватити. Тешко се помирити са тим да је океј да ја радим, трудим се колико могу , а постоји могућност да ме нико никад не позове.
Пише: Маја Ковачевић
Фото: banjaluka.net