Novi i drugačiji „Petrijin venac“ je počeo da živi svoj život i u pozorištu Ateljea 212. Vaša uloga je bila uloga svekrve, odnosno majka Dobrivoja, Petrijinog muža. Kakva je to zapravo bila svekrva? Da li ovakve predstave mogu podstaknuti ljude na promjenu?
Verujem da u svakoj ženi čuči borba za sebe, za svoj opstanak, za produženje vrste, što je, moram priznati i pohvalno. Majka Dobrivoja, je jako požrtvovana za svog sina, kao što ste mogli primetiti, pa čak do bolesnog stanja i kada se on oženio za Petriju, svekrva, je pokazala veliku povezanost između majke i sina, do te mere da pokvari i brak. Mislim da ima i danas takvih svekrva i situacija, što i nije baš pohvalno.
U predstavi je prisutan pokušaj preživljavanje žene u okvirima patrijarhalnog sistema vrijednosti. Utisak je da se ne mijenjaju načini i da su patrijarhalni odnosi i dalje prisutni, dok je žena svakako na litici i dan danas. Bez obzira na sve, žene se ponovo bore za samostalnost!?
Žene, odnosno nežniji pol će se uvek boriti za svoju samostalnost! Ovaj pozorišni komad ocrtava našu sredinu, odnos prema ženi, pa čak se može preneti globalno. Žene se naprosto bore za svoje mesto na ovoj planeti, tako je bilo i nekada ali je i sada. Iskreno, ne volim takve podele, ali to je borba jednog bića.
Čime nas uči predstava „Petrijin venac?
Uči nas večitoj borbi! Zapravo, koliko god da je težak život, mukotrpan i povremeno tragičan da je neprocenjiv dar i da nikada ne bi trebalo odustati od njega i ne prepustiti se tugovanju, nego krenuti dalje i to je najveći nauk koji pruža ova predstava. Danas, ima veoma hrabrih žena, neobičnih, autentičnih, posebnih i koje blistaju, samo što se to često ne primeti.
Ljudi misle „blago glumcima, oni baš žive život i uživaju“. Koliko ima istine u tome i kako Vi opisujete glumački posao?
Glumački posao je neizvestan, kao lov u mutnom, ne zna se šta će biti sutra. Svako gleda sebe, šta mu odgovara, kvalitet nije presudan. Možete biti genijalni, ali ako niste po volji nekom ko o tome odlučuje, nije važno. Najviše ima posla dok ste mladi, lepi i zgodni, kad zađete u neke godine, sve je manje uloga. Ukoliko nemate zaleđinu da možete spokojno da kažete „ove godine ne radim ništa“, propali ste. Ubija nas neizvesnost kad će se posao naići. Misliš „niko me nije zvao, nikad me više neće zvati“ i to nas stalno prati.
Biografija:
Isidora Minić je filmska, televizijska, pozorišna i glasovna glumica. Ćerka je glumice Nede Spasojević i slikara Baneta Minića. Isidora Minić je rođena u Beogradu 5. juna 1973. godine. Završila je osnovnu i srednju školu u Beogradu. Glumu je diplomirala na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, u klasi profesora Predraga Bajčetića. Stalni je član Pozorišta Atelje 212 od 1998. godine. Iza nje su mnogobrojne nagrade i priznanja, od kojih ćemo izdvojiti sljedeće: Godišnja nagrada pozorišta „Boško Buha“ za ulogu Julije u predstavi “Romeo i Julija”. Sterijina nagrada za ulogu Nadežde u predstavi “Porodične priče”. Sterijina nagrada za ulogu Elektre u predstavi “Elektra”, 2000. godine i Sterijina nagrada za ulogu Nadežde u predstavi “Skakavci”, 2006. godine.
Razgovarala: Anđelka Đurić
Foto: Dejan Đurković