Pete večeri Susreta brčanska publika imala je priliku pogledati predstavu “Kozocid” u izvedbi Gradskog pozorišta Podgorica. Autor drame i redatelj predstave je Vida Ognjenović.
Koliko je za jednog književnika, ali i samu predstavu bitno da bude i redatelj svog teksta?
Od kad sam počela da pišem drame, odnosno komade za izvođenje, uvek ih sama režiram, barem praizvedbe. Zato što mislim da te tekstove najbolje ja razumem, a drugo – smatram da treba da ih postavim ja, da imaju tu praizvedbu, jedan oblik kako ja želim, a dalje da to drugi reditelji rade.
Ove godine je predstava “Kozocid je nagrađena na Sterijinom pozorju, a i Vi ste dobili nagradu. Činjenica je da predstava sadrži ideale koji se tiču i današnje generacije.
Naša predstava je na Sterijinom pozorju dobila ukupno četiri nagrade. Dobila sam ja za tekst, dobio ju je scenograf Geroslav Zarić, s kojim sam mnogo radila i koji je napravio više od 200 scenografija na svom životnom i profesionalnom putu. Dobila je predstava u celini nagradu publike i Igor Đorđević za ulogu u predstavi.
Predstava mi je veoma draga, publika nas mnogo voli, kritike su izvanredne. Uspeli smo, mada ja bih tu predstavu volela i da nismo uspeli. Imala sam divnu saradnju sa preko dvadeset glumaca i najviše cenim njihovo razumevanje od prve glumačke čitalačke probe. Imala sam punu saglasnost ansambla za ovo što radim i uopšte mi nije bilo teško da im neke stvari objasnim, da kažem da to apsolutno nije neka predstava koja se smeje tim mučenicima koji su morali da smaknu koze iz ideoloških razloga. Naprotiv, mi s njima potpuno saosećamo jer nam te zapovesti bez pogovora ni danas nisu strane, nažalost, iako je drugačije uređenje i iako je društvo u međuvremenu iskusilo mnogo toga, i neka iskušenja nije položilo, a neka je prevazišlo. Oni su se sa mnom potpuno složili i nismo imali nikakvih nesporazuma tokom rada osim onih teškoća koje inače imamo uvek u radionici. I te smo prevazilazili zajedno, dogovorima, ponavljanjem, probanjem raznih formulacija, raznih vrsta prilagođenja i rešenja. Imala sam izvanredan ansambl i tadašnja upravnica pozorišta, glumica Ivana Mrvaljević, mi je pomagala u podeli jer neke glumce nisam dobro poznavala. Nije bilo nijednog glumca kojeg nikad nisam videla i gledala, ali neke sam poznavala bolje, neke slabije i ona mi je tu pomagala. I mogu da kažem da su moju podelu u potpunosti poštovali direktorka i glumci. Rekla sam i to da ko god smatra da mu je uloga ili mala ili ga nešto ne interesuje, ili je već odigrao, ima neki otpor, da slobodno izađe. Tako uvek kažem jer smatram da je gluma dragocena umetnost i ne treba je zloupotrebljavati. Najteža je zloupotreba ako nekome dodelite ulogu za koju nije spreman iz bilo kog razloga. Smatram da se nad glumačkom ličnošću, nad tom veoma osetljivom untrašnjom humanom mašinerijom ne sme vršiti nikakav pritisak. Niko nije izašao iz podele i tu sam im zahvalna jer ovo nije lak komad. Ta divna energija, volja za igranjem, to fino međusobno sporazumevanje unutar ansambla, možda čak malo nadigravanje koga uvek treba da bude u velikim ansamblima, stvarno me je veselilo i hrlila sam na probe. To su glumci iz različitih pozorišta i uvek su dolazili spremni na probe.
Polazište drame je događaj iz bivše Jugoslavije, a kao i skoro svakoj sve se vrti oko bunta pojedinca protiv vlasti koji ne može da se iskaže. Glumci su mladi, koliko su mogli da shvate suštinu tadašnjih zbivanja iako je to i danas prisutno ali na neki drugi način?
Dobro je to pitanje, smatram da je ispravno pogođeno jer ima glumaca koji to nisu iskusili kao ni mi, ja sam bila dete kad se to događalo. Ali nije iskustvo jedini nauk. Često nije nikakav, niti istorija, niti iskustvo. Bilo mi je strašno važno da ta mlada generacija skapira šta mi to radimo, i da vidi pravac, o čemu govorimo ustvari. To su školovani mladi glumci, izvanredni, daroviti ljudi koji su odmah videli da se tu radi o nečemu što se tiče čovečanstva, a ne jednog sela. Ili jedne grupe ljudi u tom selu. Naprotiv, to se tiče da je to predstava o apodiktičkim zabranama ideološke ili kakve druge prirode, to su veštački tabui koji su smišljeni u međuvremenu, da pokore, da poraze, da strpaju ljude u jedno korito i da jednim putem gaze i nikojim drugim. I da su takve prisile pogubne za čovečanstvo.
Koliko kultura može pomoći društvu koje je danas u tranziciji?
Nažalost politika je uzurpirala takozvano slobodno vreme i uzurpirala je moć. Kultura ima mnogo veću moć i mnogo lakše dolazi i do pameti i do srca. Kultura je daleko humanija delatnost i slobodnija, zahteva punu slobodu da može da deluje kao neka vrsta proročanstva, tumačenje mita u današnje vreme. Kultura ima veliku moć i politika je se plaši. Plaši se i pozorišta i književnosti zato što publika više veruje i slici i književnosti i predstavi nego ispraznim političkim frazama. Kultura nema moć prisile, nikad se ne bi koristila tom moći i to je dobro. Ali njene moći su često nemerljive, često nevidljive. Iako pozorište kao kolektivna umetnost deluje na kolektiv ali svaki pojedinac prima umetničku poruku na svoj način. To je nemerljivo. A politička poruka insistira da njenu poruku svaki čovek prima na isti način što je velika greška. I tu je razlika između politike i umetnosti.
Razgovarala: Sanita Jerković Ibrahimović
Foto: Dejan Đurković