Представа „Козоцид“ савршено кореспондира са данашњим временом и представља безусловну и безумну оданост властима и режиму. У њој ће се, без сумње, пронаћи сви народи бивше Југославије, што је синоћ потврдила и брчанска публика громогласним аплаузом. Представа је инспирисана стварним догађајима послије Другог свјетског рата на нашим просторима, који би данас спадали у рубрику „Вјеровали или не“, када је према наредбама Савеза комуниста било наређено да се убијају козе. Према тексту и режији чувене Виде Огњеновић, причу су савршено донијели глумци Градског позоришта из Подгорице.
Вида Огњеновић је након представе, током Округлог стола, истакла да се данас том времену можемо подсмијевати, али да се тиме смијемо и сами себи.
„Тим људима тада није било до смеха. Ово није представа о томе како је некада било страшно, а више није. Ово је представа о томе како је свака наредба без поговора и свака наредба која не мисли на човека, него се мисли на извршење које потврђује наредбодавца, опасна. Друштвено опасна и хумано опасна. О томе смо хтели да причамо“.
Глумац Игор Ђорђевић који у представи тумачи лик професора који се грчевито бори за опстанак коза у Црној Гори, истиче да ова представа говори о борби власти и струке.
„Тема јесте борба власти и струке и да ли власт има слуха да чује струку или јој је битно да наметне своје, без осећаја за човека који је на дну. Та ствар, која се у нашој представи зове „козоцид“, ми и данас живимо ту ствар, а то треба јасно рећи. Зато наша представа тако и комуницира са публиком, јер се односи и на данашње време, на оно што нас данас тишти. Видимо како људи који немају превише знања данас напредују, због лојалности, због неких других ствари, само не због стручности. Ја стварно мислим да је данашње време антистручно. Из тога сам извукао инспирацију за лик професора, да се чује и та страна струке.“
Глумица Дубравка Дракић играла је лик Стане, жене која на челу Антифашистичког фронта жена, која се борила за глас жена у том времену.
„Ја сам заступала тезу да жене женама морају да помажу. Ја вјерујем да ме је Вида Огњеновић због тога изабрала за ову улогу, јер је вјеровала да се могу носити са борбом за права жена. Ово је свакако добра прича, која је ангажована и која се тиче нас.“
Миливоје Мишо Обрадовић играо је лик предсједника Партије, који је сулудо вјеровао у идеје које су долазиле са врха.
„И данас има такви људи. Ја вјерујем да су партије данас више него икада пуне младих људи, неких часно залуталих у својим идејама, а има и оних који виде своју рачуницу. Ја сматрам да је лик који ја играм, а то је млади предсједник Јован, заиста из својих реалних увјерења у свему томе. Али та увјерења колико год да су јака, испостављају се као врло плитка, јер му његова сужена свијест не дозвољава да мисли изван оквира и директива које му је неко задао. То значи да апсолутно нема критичку свијест према ономе што му је задатак и он то спроводи као слијепи послушник. Много је таквих људи данас у политици. То је, са једне стране, повод за смијех, а са друге наша стране реалност.“
Ристо Крстов је лик кога тумачи Младен Нелевић и он носи суштину простора Црне Горе.
„Овај текст је баш прича о нама. Нема везе што је из тог времена, јер још увијек говори о нама. И о власти и о народу. Мој лик духовито кроз представу понавља то да је власт претходно дозволила да остану бијеле козе, али њему то није смијешно, то представља неко његово надање.“
Никола Шимић Тонин је истакао да се поиствијетио са ово причом.
„Одушевио ме текст. То није оно вријеме, то је ово вријеме. Долазим из Хрватске и свакодневно слушам такве приче. Идеја је феноменална.“
Суад Алагић је истакао да је ово представа која заиста држи пажњу.
„Моје честитке сјајној Види Огњеновић али и одличној глумачкој екипи, која је ово одлично донијела. Ово је био склад енергије, знања, умијећа.“
Овогодишњи селектор Владо Керошевић рекао је да је ову представу одабрао помало и из личних разлога.
„Вида Огњеновић је енциклопедија која хода. Она је оставила озбиљан и неизбрисив траг кроз свој рад. Ја сам као млад глумац у Тузли са својим колегама радио представу „Брутов нож“. Међутим, проблем је био што је Партија у Тузли тада закључила да ја том представом желим да срушим уставни поредак Југославије. Представа је забрањена, а ја и неколицина глумаца смо тада отишли у Београд, гдје нас је дочекала професорица Вида Огњеновић, која је тада била генерални секретар Удружења драмских умјетника Југославије. Она је интервенисала да нас тада прими Лазар Колишевски, предсједник Социјалистичког савеза. Он је послао телеграм у Тузлу и нама је представа одобрена. Зато сам лично доживио овај текст.“
Пише: Дејана Крстић
Фото: Дејан Ђурковић