Представа је пуна страха и ишчекивања. Јесте ли Ви имали страх када сте се упустили у стврање овог лика?
Текст је пун страха, јер је то вријеме страха, када је било пуно пријетњи, пуно свега, нису постојале модерне технологије, друштвене мреже и питање је колико је неко могао знати шта се негдје догађа.
Како сте Ви доживјели лик Маестра?
То је једна култна фигура наше књижевности у позоришту. Има тих неколико теорија ко је он у ствари. Да ли је он наш неки писац или није, али Маестро је један дубоко несрећан лик који се није успио на крају реализовати. Он у том роману дјелује као нека фаца, а он је у ствари један велики губитник на свим пољима.
На почетку представе Маестро дјелује као неки негативан лик, а на крају испада као особа која је заправо много повријеђена и тужна.
Па да, он је бескрајно тужна особа, може да се постави и та верзија у роману и драматургији, да има једна представа о њему самом, као Маестрова смрт. Он је као један гуру или икона тог друштва, у тој кафани, бескрајно образован и шармантан, али на крају се види да је он имао својих љубавних промашаја. Због тога се он брани тим својим оклопом, али на крају се опет разоткрива његова туга и бол.
Колико има таквих ликова у друштву или на нашој јавној сцени?
Мислим да их има пуно, можда ми глумци или други умјетници имамо ту срећу да можемо говорити о својим емоцијама, а већина људи не може, јер мора да пази да ли ће задржати посао, углед, жену, мужа и остало. Тако да мислим да је много таквих људи, јер им је тешко, данашње друштво не допушта да се човјек прикаже онакав какав јест, да је слаб, да себи допусте мало тог одушка.
Представа траје заиста дуго, али држи пажњу. Публика је остала до краја и добили сте велики аплауз. Да ли су реакције такве иначе?
Добре су реакције. Ја иначе не волим дуге представе, имам утисак да се људи приморавају да буду у позоришту, али то није случај са овом.
Разговарала: Дејана Крстић
Фото: Дејан Ђурковић