Igrate ulogu žene koja živi, ali ne zna zašto živi ni gdje živi?
Ja sam razumela da je Gospođa Mama zaustavila vreme, ima selektivno pamćenje. Ona zna ko je i ko su svi učesnici, ali im daje neka svojstva koja njoj odgovaraju da bi joj bilo lagodnije živeti. Zna da su joj to unuke, ali ih je zaustavila u onom vremenu kada je bilo drugačije, za nju lepše. Zna da joj je to kćerka, ali je to kćerka iz onog vremena kada je bila mala i kada im je bilo lepo, i koliko god je moguće ona će to zadržati. Znači, ona se ne gubi, ona ih raspoznaje, ali i smešta u situacije kada je njoj bilo dobro.
Ona je zamrznula vrijeme?
Ne meša ona vreme, ona ga čak i menja ako ju neka spoljna asocijacija podstakne na to. Ono što je strašno je što sam to moguća ja.
Ipak, od svih, Vaš lik izgleda najsrećnije?
Da, upravo tako izgleda jer je Gospođa Mama uspjela da zaustavi vreme i da ga interpretira kako njoj odgovara a ne kakvo je ono stvarno.
Publika je uživala i dok ste pjevali, da li privatno za svoju dušu pjevate?
Ma ne, ja sam totalni antisluhista! (smijeh). Ja sam čista štreberka i ovo sam vežbala da izvršim scenski zadatak. Drago mi je da ste primetili da sam to uradila korektno.
Odlično ste se uklopili u mladi amsambl. Imali su sreće da od vas stiču prava iskustva.
Ma ne, ja imam sreće što sam igrala sa njima! Zašto? Prirodna pojava je da vas poštuju ako ste stariji, to je vaspitanje. Ono što sam ja radeći sa njima osjetila da me oni vole, da me na ulici oni zovu – bako. To mi strašno znači. Znači ja za njih nisam gospođa Kaća, niti glumica, već sam za njih jednostavno baka. Divna je okolnost da igram sa ovim mladim ljudima, jer ovo je uloga koja moguće liči na mene, što je teško sebi priznati. Zato kažem da sam ja imala sreće da su oni tu jer su mi pomogli da malo zaboravim sebe.
Da li je bilo teško postati Gospođa Mama?
Teško, utoliko što sam to moguća ja. Uvek sam bila sigurnija kada su uloge koje sam tumačila bile daleko od mene. Opnda sam slobodna i mogla sam da radim šta hoću, a ovde je sve drugačije: ovo sam već možda sutra ja, možda čak juče. Teško je priznati sebi da si to možda ti, i zato sam se uvek mnogo bolje osećala u ulogama koje su daleko od mene. To me stalno podseća da treba upotrebiti svaki dan za nešto lepo: nemoj da te ružno udara, ne daj se. Ja u svakoj predstavi dajem sve od sebe, i ne štedim se nikada za neku drugu, buduću ulogu. Jednostavno ako svom scenskom zadatku pristupite drugačije od toga velika je mogućnost da to ne uradite dobro, a to publika i te kako oseti.
Sjećate li se svoje prve uloge na pozorišnim daskama
Kako da ne! To je bila Ofelija u Hamletu. To se nikada ne zaboravlja. Sve je počelo u Narodnom pozorištu u Sarajevu davne sezone 1959 – 60, i tu sam u odsustvu i penzionisana
Večeras je u okviru Susreta otvorena dokumentarna izložba posvećena Safetu Pašaliću. Dugo ste ga poznavali i igrali sa njime?
Pozvali su me da govorim za nekoliko dana na promociji knjige o Safetu, ali ne kao partneru, jer to se zna i to je zabeleženo, već o Safetu kao gospodinu glumcu, kao čoveku koji je uviek bio u odelu sa šeširom, koji je uvek svoje koleginice pozdravljao skidajući šešir. Toga više nema, i zbog toga je važno reći da su postojali takvi ljudi.
Razgovarala: Miljana Đurđević