Igra čitavog ansambla je dobro usklađena, filigranska. Poput partiture koja drži vašu pažnju sve vreme vodeći vas kroz priču o jednoj sarajevskoj porodici danas. Čitav komad , a naročito igra je posveta Gradu, jer glavni junak ove pripovesti jeste, pre svega, Sarajevo.
Kaća Dorić koja precizno igra Gospođu Mamu – dementnu i živopisnu gospođu, najstarijeg člana brojne porodice rekla je, nakon predstave, da nije bilo lako kreirati ulogu, jer joj je bila jako blizu. Čitav je ansambl svojom igru upravo nalazio pravu meru bliskosti u igri koja je priču na sceni otvarala poput cveta.
Komad Ljubice Ostojić je nastao 2011. godine u centru je istorija jedne porodice, naravno iza koje stoji priča o gradu, priča o identitetu. Jezik je vrlo poetičan, ali vrlo jasan u pravoj meri savremen i drevan. On po rečima autorke drame biva vrlo slobodno preveden na adekvantan scenski jezik. Sadrži i dokumentarni materijal, stihove Šimborske i Sidrana. U svojoj osnovi on uspeva u onom što kani – da nam pripoveda, da govori o onom što je bilo, što je sada i što će biti. Da govori o sposobnosti života, da ipak, ima jedan kontinuum.
Režija Dine Mustafića je jasna, tečna, precizna u spajanju vremena – savremenog trenutka i onog drevnog, gotovo fatumskog. On scenu otvara tako što glumci stoje na rampi i pevaju pesmu o Sarajevu koju je konponovao Damir Imamović. Na svojim stomacima oni drže crvene jastuke. Jastuk je simbol mašte. Mašte svake vrste, a mašta je svakako riznica, dar. Grad koji ima bogatu riznicu mašte u njoj nalazi snagu za obnovu.
Scenografija Mirne Ler uvodi nas u prostor jednog dnevnog boravka poznatog, prijatnog. Porodična scena koja je tu da se pripovest pred publikom otvari tačno, blisko svima.
Kostim Lejle Hodžić je savremen, sveden tu je da igri da krila.
Takva je i muzika Damira Imamovića koja zapravo daje okvir pripovesti.
Predstava ”Sve se nekako preživi osim smrti” filigranska je posveta gradu koja ima moć da gledaocu preda pripovest koju zatim sam nakon svega razotava. Poput otkrivanje tajne. Uspeti u tome je nesumnjivo dar.
Piše: Nataša Gvozdenović