Polazište za nastanak ove predstave je bilo u pitanju Zašto mladi u značajnom broju napuštaju BiH?
Ma to je naša stvarnost. Ja sam, recimo, scenografiju napravio po grafitima koji su bili u mojoj ulici, do SARTR-a, do pozorišta. Dakle, to je ono što su klinci pisali. I meni je ovo Bosna. Jednostavno, ljudi hoće da odu odavde, dva miliona ljudi je već otišlo, to je zabrinjavajući podatak, ako se ima u vidu da ova zemlja ima oko četiri miliona stanovnika. I vidite onda apsurda, mi idemo i igramo dijaspori ovu predstavu. Nas zovu iz Švajcarske, Švedske i drugih zemalja da igramo tamo. Recimo, Zlatan Ibrahimović nas je zvao da dođemo i da dvije predstave odigramo u Malmeu, jer nas tu ima više, nego u nekom mjestu u BiH. Tako da smo mi napravili predstavu, koja je jako vezana za BiH, ali nama je bilo divno iznenađenje igrati ovu predstavu u Makedoniji. Prvi put kada smo je izveli oni su doslovno „poludjeli“ za njom, jer imaju iste probleme kao i mi. I sada imamo deset predstava u Makedoniji, to je cijela turneja, jer hoće svi da je vide i Turci i Albanci i Makedonci. I oni imaju problem kao i mi. Svi se kunu u Makedoniju, a niko neće da živi u njoj, tako je i kod nas. Bosna nam je super, a niko neće da živi u njoj. I o tome mi govorimo u ovoj predstavi. A sve je počelo od naše ankete koju smo proveli putem facebooka. Mi smo, naime, pitali ljude „Šta bi ponijeli sa sobom iz Bosne?“, kada budete odlazili. I ljudi su svašta pisali.
Ovaj tekst je nastao na osnovu istraživanja, jer kako sam pročitala u jednom intervjuu, to su podaci koji bi se teško mogli izmaštati? Rekli ste da ste to istaživanje proveli putem facebooka. Koja pitanja ste postavljali, o kakvom je istraživanju riječ?
Da. Mi smo napravili najobičnije istraživanje na društvenim mrežama. Postavili smo ljudima nekoliko pitanja i oni su odgovarali. Pitanja su bila: „Da li biste otišli iz BiH?“ i „Gdje bi ste otišli?“ i odgovori na ta prva dva pitanja bili su sa da i ne i ime zemlje, a treće pitanje je bilo „Šta bi ponijeli iz BiH kada krenete?“. I odgovori na to treće pitanje su, zaista, bili genijalni. Ljudi su pisali tako dirljive stvari da je to nevjerovatno, neki su bili jako duhoviti. Bilo je tu i patetičnih odgovora. Glumcima se to nije svidjelo, a ja sam odmah rekao da mi je to super. I tako smo stavili u predstavu ženu koja je rekla da smo imali mnogo toga u Bosni, a ona je otišla u Njemačku. Stavili smo i mišljenje jedne frizerke, turističkog vodiča i mnogih drugih. Zato zaista mislim da je ovo predstava o Bosni, jer smo mi najbolje odgovore tih ljudi odavde uvrstili u predstavu. To jesu ispovijesti ljudi, ali mi smo morali napraviti njihovu „konstrukciju“.
A konstrukciju ste napravili tako da nalikuje antičkoj drami sa tim horom, ali i socijalnoj komediji?
Da, pa tako u okviru te neke naše antičke drame prvo progovara hor. Znate, u antičkoj drami bio je samo lik koji je davao didaskalije, objašnjenja, ali naš hor nije takav. On je kao u Monti Pajton skeču, gdje se hor „pomami“. I hor postane odjedanput bezobrazan i krene da interveniše u samoj radnji. E to se ovdje desilo i mi smo to namjerno tako radili. Hor je bio hor birokratije, tih ministarstava silnih, države itd. I odmah da bude jasno, mi nismo govorili da ne valja BiH, mi smo govorili da ne valja sistem, u kojem ti moraš tražiti 150 papira da bi izvadio, recimo, dozvolu za minimalno plaćen posao. To nigdje nema, to znači da ti namjerno ograničavaš ljudima pravo da išta rade. A onda druga stvar koja je nama bila šokantna, kada smo se bavili ovim istraživanjem, je Ministarstvo raseljenih lica i izbjeglica. I to prva stvar koja piše na njihovoj oficijelnoj strani je, sad parafraziram, što više ljudi iseli, to je nama bolje, jer će oni donositi pare iz inostranstva ovamo, u BiH. I bukvalno piše na prvoj stranici tog minnistarstva da je naša dijaspora jedan od naših najvećih ekonomskih resursa. I moram priznati da je to nama bila fantastična inspiracija za ovu predstavu. Znači, mi radimo sve da isporvociramo što više ljudi da odu odavde, jer će oni slati novac u zemlju.
Jeste li došli do odgovora zašto mladi žele napustiti zemlju?
Ja sam ovu poredstavu režirao isključivo iz razloga što se ona radi u kući u kojoj sam direktor i što smo dobili neki grant od Švajcarske, jer njih zanima problem ljudi koji se iseljavaju iz Bosne. Znate, Švajcarcima je i deset ljudi koji su se useli iz Bosne previše. I oni to otvoreno kažu. I oni su nam dali novac da napravimo predstavu. Mi smo je napravili i naše prvo gostovanje bilo je upravo u Švajcarskoj. Tamo nas je zvala našla dijaspora i mi smo je igrali. I zato mislim da je ova predstava jako važna za Bosnu, ali i za druge. Pomenuo sam maloprije Makedoniju, ali ona je važna i za cijeli region, za sve ove države koje su nastale raspadom Jugoslavije, jer svi mi živimo isti život.
I pored svih tih problema, ja bar imam utisak, da su mladi prilično inertni, da ništa ne preduzimaju da se problemi riješe ili bar pokušaju riješiti, da samo gledaju kako otići odavde?
Pa dobro, to vi tako kažete, a ovo što ću ja reći je ružno – ti mladi su nesposobni. Nama najbolji ljudi, koje smo obučilui, recimo, za rad u teatru. Od glumaca do tehnike, čim nauče posao odu vani. Mi kako koga naučimo da nešto radi, on ode u Njemačku, Poljsku ili neku drugu zemlju i tamo traži posao i radi. To je tako u Bosni, mi samo kažemo „neka ti je sretno“, kao u predstavi, a mi što ostajemo, ostajemo sa svojim nacionalnim napjevima, opet kao u predstavi, i ostajemo sa jedno 5% birokratije i politokratije koja odlično živi od toga. I ovo moram reći. Kada sam radio ovu predstavu, bio sam dva puta u Belfastu i tri puta u Dablinu. Naime, uvijek mi je bila zanimljiva Irska zbog tog konflikta koji je imala sa Velikom Britanijom i zašto su se Irci toliko iseljavali u Kanadu, Ameriku i druge zemlje. U Belfastu sam bio odmah nakon rata i to je bilo za mene prosvjetljenje i to je uticalo, takođe, na ovu predstavu. Zašto? Pa zato što su Irci imali sve divno u toj zemlji, ljudi su topli, dobri, spontani – baš onakvi kakvo bi trebalo biti čovječanstvo. I znate do kakvog sam zaključka došao? Irci su bili jako emotivni, kao i narod ovdje. Pa bivša Jugoslavija je bila tako emotivna, sa divnom muzikom, filmovima, predstavama i desio se rat. A ljudi jedni drugima ne opraštaju tako lako. I vremenom, dok jedni drugima ne žele oprostiti, ljudi naprosto odlaze iz zemlje. I djeca koja se rađaju ovdje odoše, jer ne žele više da slušaju priče kako je bilo, ne žele da slušaju o ratu, o mržnji, o netrpeljivosti. Njih ne interesuju politički lideri, oni žele da žive. Njih zanima posao, neka njihova prezentacija u ovom vremenu. I to sam, takođe, želio nagllasiti u ovoj predstavi sa likom Studenta na rubu incidenta. Toj mladoj klasi ljudi je dosta priča o ratu, ma dosta im je priče i o bivšoj Jugoslaviji, oni žele ići dalje, živjeti svoje živote. Oni žele biti obrazovani, imati uspješne karijere i prema svom talentu dobiti ono što su zaslužili. O svemu tome je ova predstava.
Kazali ste negdje na početku ovog razgovora da je scenografija nastala na osovu grafita iz Vaše ulice. S obzirom da je ova predstava i priča o potrazi za identitetom – ko smo bili juče, ko smo danas i ko ćemo biti sutra i da se s tim u vezi u predstavi čuju i stihovi Maka Dizdara, ja ovu scenografiju vidim kao neke naše, savremene stećke?
Da, to i jesu savremeni stećci koje su ispisala djeca. Ja sam nekoliko njih od 14, 15 godina „uhvatio“ kako pišu Ničeove citate na zidovima u mojoj ulici. To je mene zaista impresioniralo i ja sam ih zvao, a oni su se uplašili, jer su mislili da ću ih naružiti što su to uradili. A mene je samo zanimalo otkud oni znaju Ničea?
Važan segment ove predstave je i muzika, a i njen naziv “Jedvanosimsoboakalomistobo” potiče od imena prvog albuma grupe Protest? Ima li simbolike i u tome?
Muzika je jako važna u ovoj predstavi. U moje vrijeme, kada sam ja imao bend, mi smo se furali na Sex Pistolse i to je bio stvarno pank. Međutim, poslije rata jedini pank je bio Damir Nevesinjac. I to su bila dva jedina albuma čija svaka riječ vrijedi i danas. Možda čak i više, nego tada. I Damir Nevesinjac, koji je radio muziku i za ovu predstavu, je pravu umjetnik. I mi smo uzeli tu neku muziku prvog postratnog pank benda „Protest“ i uzeli smo etno napjeve iz svih krajeva BiH, koji su i pravoslavni i katolički i muslimanski. I ti napjevi su iz različitih regija, ali mi nismo gledali da sve bude zastupljeno, nego smo gledali šta nama „paše“, šta je nama dobro za scenu.
Kazali ste da je jedno od pitanja, koje ste postavili tokom tog istraživanja bilo i šta bi ponijeli u „bijeli svijet“ ako se na to odluče. Šta bi vi ponijeli?
To je nemoguće. Ja ne mogu otići iz Bosne, jer sam ja zarobljenik ove zemlje. Znate, meni su ovdje svi umrli. Ja sam jako vezan za te mrtve ljude, za njihove grobove. Ja sam ti tu nešto kao Indijanac. Ja gdje svoje pokopam, ja tu i ostajem. I meni je to jako bitno. Ja mogu otići povremeno negdje, zaraditi neku lovu, ali ne mogu nikako zastalno otići odavde, jer sve je moje ovdje. To je moja zemlja, i bukvalno, jer su moji mrtvi ispod nje. I to mi je jako važna stvar, ali mislim da je to važno svim starim civilizacijama.
Razgovarala: Danijela Regoje
Foto: Dejan Đurković