„Мајсторе, затекох на крову старе куће, мењају сломљен цреп. Мајстори на крову, мајстори унутра, мајстори, мајстори…“!
Ово је само делић стихова из песме култног филма „Мајстори, мајстори“, аутора Горана Марковића, који је у режији Марка Мисираче доживео нову инсценацију, са којом су се у Брчком представили чланови Ансамбла Народног позоришта Републике Српске из Бање Луке.
Онако, на прву, готово да не постоји неко у публици, а да не зна горе споменуте стихове, или да није гледао овај филм. Да ли је то добро или не? Може ли тако нешто да направи контра ефекат, па да се од сјајне приче направи грозно поређење да ли је представа добра у односу на филм или можда лоша. На ову тему одговор је дао Александар Стојковић Пикси, један од актера ове позоришне представе.
За разлику од филма где се радња одиграва у Београду, адаптацијом је све пребачено у Бања Луку. Како је било у одлучивању да ли играти овако нешто?
Увек постоји могућност да ће људи који су гледали тај филм тражити да буде нешто слично, налик томе, чак и боље од филма. Можда ће једноставно бити разочарани уз коментаре „како је то добро играла Сенка“ (Соколовић Берток). Или можда кажу и овако: „Зоран Радмиловић је то играо боље од овога овде што нешто тупи (лик који у представи игра управо Александар Стојковић), тако да увек постоји тај однос и зато је ово била велика одговорност од самог почетка. Није то нама (НПРС) једини и први пут. Ми смо играли и „Сабирни центар“ који је такође култни филм. Али тај контекст у адаптацији у којем је смештено све у Бања Луку нас је определило да то радимо, јер биће ипак другачије. Када људи виде да се овакве ствари дешавају у школи у Бања Луци, да су другачији топоними, да држим у руци производ из 1985. године… Да, имали смо оригинално издање новина „Глас“, баш из тог периода из којих сам много информација сазнао. Ја сам у то време имао тринаест година и нисам бавио информацијама каква је била економска ситуација у Југославији и у Босни и Херцеговини. То нам је, на неки начин био отклон да ће људима бити занимљиво јер се дешава код нас а не у Београду. И морам рећи да је у Бања Луци веома добро ова представа примљена код публике. Био је то био Љубин (Љубиша Савановић, уметнички директор драме) веома добар потез што је поставио у репертоар јер баш све генерације публике ову представу гледају са радошћу. Од младих па до оних старијих који долазе са носталгијом да се подсете тих неких давно прошлих времена. Мада, гледајући ову представу стиче се утисак да је Горан Марковић слутио да ће се десити и доћи до некаквих невоља, јер се дешавало да се лако одричемо заслужних, док млади не долазе до изражаја. Па и онај кукавац је надрљао (инспектор Мирослав кога игра Илија Ивановић) јер је хтео да, ту неку корупцију, неку муљажу истера на чистац. У том покушају да задовољи правду он је ударио главом у „зид“. Исто као и ова жена (директорица школе, коју игра Миљка Брђанин) која се трудила да направи најбоље услове за рад, у жељи да учини још много тога, али у једном трену је „неко“ једним потезом „шицне“ и пошаље у пензију. Зато и јесте све неки наговештај да то неће изаћи на добро и да је то нека црна слутња!
Све нам то говори да, ствари које нам се сада дешавају су, заправо, деценијама присутне и никако из тога да изађемо!
Да, та матрица је присутна још од Нушића и његових комада, па и код Стерије, његови „Родољупци“, и све до Душана Ковачевића. Све то кад сагледамо стиче се утисак да се код нас готово ништа не мења. Не због нас самих, већ су они добри писци, зато су им и комади увек актуелни.
Морам да похвалим сценографију и сва она решења коју је поставила Драгана Пурковић Мацан. Заиста фантастично урађено. И редитељске поставке Марка Мисираче на сцени бриљантно делује. Запало ми је за око онај моменат почетка прославе одласка чистачице Старе у пензију. Поредан колектив у ђачким клупама подсетио ме је на „Тајну вечеру“. Чак сам избројао на сцени тринаест глумаца као тринаест апостола. Је ли та „симболика“ била случајна или намерна?
Искрено да вам кажем нисам о томе размишљао. Могуће да је редитељ хтео да буде тако. Заиста та сцена изгледа као „Тајна вечера“. Знам да је позориште Бошко Буха, који су такође имали своју инсценацију овог комада, на свом плакату имало глумце за столом који баш подсећају на „Тајну вечеру“! Заиста искрено код нас нисам размишљао на ту тему, али слажем се, у праву сте, има сличности!
Мене је то асоцирало на уметничке апостоле који би могли да нас извуку из свих проблема.
Није позориште толико моћно да нас из свега извуче и да нешто промени. Генерално може да указује на проблеме, да дигне свој глас. Глумци су вољени у народу. Глумци нису ни мало глупи људи. Само да си прочитао у животу све оно што си као глумац до сада одиграо. А игра се апсолутно све, од најмање улоге па до мисли великих људи. Управо све то нам говори да глумац може да размишља својом главом, па тако и да нешто паметно каже. Али, на жалост, да можемо нешто да променимо… у то чисто сумњам. Сведочимо да ни једном позоришту тако нешто није успело. Наравно, и указивање на неке проблеме је добро. Али, то само власт мисли да је њима позориште трн у оку, и да постоји претња од позоришта. Заправо, ми смо једна мрвица за њих. Позориште јесте храм и јесте склониште у које људи воле да дођу.
Кад причамо о публици, вечерашњи аплауз на крају представе, па чак и оних неколико прекида вас у игрању због громких аплауза, указују на то да је представа „прескочила рампу“ и да је одлично примљена код публике. Са друге стране то говори и о вама самима јер тај аплауз је присутан, чини ми се деценијама, бар овде у Брчком.
Народно позориште Републике Српске је овде у Брчком присутно од обнове Сусрета 2001. године. Тада смо чак играли са две представе. Сваке године смо ми присутни овде, изузев неке године, а и сад је ту нешто другачије у самој селекцији, али ја о томе не желим да се бавим. Хоћу да кажем да се ми у Брчком осећамо као домаћи и заиста имамо добар пријем код брчанске публике. Они од нас увек очекују добру представу и ми смо свесни да никако не смемо да подбацимо кад долазимо у Брчко. Зато се помно бира шта ће из Бања Луке доћи у Брчко. Тако и овај пут све говори да нисмо промашили. А аплауз публике говори у корист томе. Очигледно да је и овде публика добро прихватила ту носталгију неких давних времена. Надам се да је у публици био и неки просветни радник из тог времена који би потврдио да је баш тако било како смо ми донели у представи. Заиста смо ми задовољни како је све ово вечерас прошло у Брчком!
И тако. Временска дистанца дала је овом комаду још једну димензију упркос чињеници да се од тада па до сада ништа није променило. А и како нам се чини неће још задуго! Страх тог схватања ублажила је блага иронија и сјајни смисао за хумор Горана Марковића аутора овог комада, те се представа „Мајстори, мајстори“ може са лакоћом гледати и као комедија. Зато, не компликујте себи живот некаквим тешким тумачењем, јер све ово се заправо десило само због испраћаја једне теткице у пензију.
У то име… „мајстори, мајстори, зашто дирате мој црни кров на којем стоји рода бела…“!
Разговарао: Мирослав Обрадовић